Отаџбина

КРАЂА И ПРЕКРАЂА ЗВОНА

605

Јовану дотужило, да лупеже накаже и од н.их чј до почини ; јер ми се све нешто снијева као да овога не би било без домаћега масда и навађања." Тако се кнез дохвати руком за бирницу, што је укована при вратницама црквеннјема; а други га дотакне за дакат, а овога трећи, а трећега четврти, и тако све на прије док начине око цркве коло, пак се из гласа закуну да буде као што је кнез рекао. Не проговори нико осим Рашка при растанку којега у живац онече она кнежева укорба : „Ја сам јуче цио дан сјекао лаз пак заспах као заклан, и преспах цијелу ноћ с уха на ухо док ме онај поклич у свићању не пробуди. Еао пред некијем чудом нијесам никад у свом дану тврђе уснуо. И чујте ме добро, браћо ! ако и немате кога ; ево сам се примакао ждријелу вијечнога дома, пак ви се кунем на сва четири јеванђеља, а прав се у Бога не уклео, волио бих да су ми јединца сина с Коловира донијели у комаде, него што су не обезвонили као никуд људи. Но опетсеујаду тјешим и разабирам : и ако сам ја тобож најближи сусјед овоме храму, ја му нијесам ни чувар ни домаћин пак се чудим, хвала му и слава , овоме старцу светоме Јовану, чему се пушта нлијенити, како л.упежима не осуши руке до рамена , но паде на мене да га ја тобож чувам и стралгим, који нијесам г.риједан ни своју сиротињу пазити, а камо ли црковину. Но чујте ме ! Уговоримо на овоме мјесту соџбину педесет жутијех дуката, то је ио мртве главе, пак их скупимо, што црковином што сеоскијем порезом, да их дамо соку који насочи звоно и лупеже, а не ћемо га до муке просочнти. Овако су нам стари радили, пак радимо и ми." И тако збиља притврде и закључе сви у једно грло , пак се разиђу по работи , а кнез даде диџбу на четири пазара три пут у три неђеље, пред Будвом, и пред Котором, на Виру и на Црнојевића Ријеци : ко насочи звоно и лупежа да му је соџбине педесет дуката, и тврда вјера да га просочити не ће до муке. Оно ти не прође дуго времена, кад једно вече у првом мраку, паде пријатељ у кућу кнежеву, назове му добро вече, и приступи К огњишту да се озебао огрије. Кад остану њих два сама, рекне кнезу, да је он главом сокодржица. , Је лп вјера ?" упита гост. „Јест" одврати кнез, „тврда, божја, по сто пута, непреломна." Пак скочи кнез на ноге, извади из једне шкрабице замотуљак новаца, и преброји сокодржици дукат на дукат до педесет. Сокодржица прихвати соџбину, омота је тврдо у убрус и положи за пас, пак почне причати редом: „Оновечери у сунчани заход, дође к мени човјек вјерни и уздани, и рече ми доста