Отаџбина

606

КРАЂЛ И ПРЕКРАЂА ЗВОНА

смућен : ,Ево пријатељу на мене грнјех и мука. Ни радећи ни градећи, него ио Божјој вољи, наиадох нехотиде налунежекоји смакоше звопо са светога Јована иоборскога. Тајити грехота, јавити напаст, нак с једне на другу размишљај и гонетај, наде ми на ум да тебе помолим да будеш овоме носду сокодржица. Поклисару се глава не сијече, него хајде нрими соџбину, нека ти је од н.е трећнна, насочи лупеже и звоно, ади ме не просочи до муке, за једнога Бога, јер ћу пропасти као длијето иза паса. Не шћеднеш ди поћи, на другога се човјека не ћу чисто обраћати, нек нам буде тај гријех у ортаџбини." —Да ти право речем, кнеже, нијесам никад у такве после газио, ни прста метао међу туђа врата, пак сам се дуго опирао и оговарао, да ко не помисли да сам се на дукате сдакомио. Но кад чух да сок не сумаје наставити се на другу сокодржицу, и да ће ова крађа утонути, препанем се души, пак се нримих, и дох да ти причам ову вражју пређу: — Ево три године минуше од кад Љешњани оградише и освешташе нову иркву, свету Петку на сред ноља. Залуду се на све стране мучили да набаве цркви звоно. Сдади наруџбине у Млетке преко Еотора, у Биоград преко Цетиња, у Дариград преко Скадра ; не би им га суђено добавити ни за коју цијену, док ђаво, који ни оре ни копа, него ради око крштене душе, намјери љетос два од н.их у Приморје да копају вресове реваче, с којијема граде дуле дуанџијама. Та су двојица у тебе вдаштога коначиди двије иоћи. Преминуда у те дане једна баба поборска, пак и они дошди баби на погреб, да се напију ракије, а назобљу кољива. Виђеди на светоме Јовану онај дијепи закдад, иарајиди се здатнијем му звуком, пак им паде на ум зда помисао , да своју цркву крађом окрасе. Кад дома, отворе се некодицини сељана. Рече Шуљо, штоје тој ствари гдава : „Ето нам зја црква годогдава као невјеста без вијенца, новци не помажу, а у томе Приморју цркава и звона као мадога боба. Него хајте дасвучемо светога Јована, ада ођеднемо ову старицу, пак сва та грехота о мојој души. Да ти 1 нијесу свеци као ми саможиви и ћуди дакоме, да не би богати иага одио. Кад радим на славу божју ту ми нема ни гријеха ни чуда. А дако ћемо обисти ; ако се да звоно смаћи са цркве , није чисто жао светоме Јовану дати звоио светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми и не промијени гдас, није жао светој Иетки примити дар. Него хајте некодико друга да га донесемо. Побори су дадеко и под туђом повдастицом, не ће доћи звону никад у траг; а и ако дођу , ми ћемо се кдети да смо га купиди у незнана 1 Можда.