Отаџбина

608

КРАТ.А И ПРЕКРАХА ЗВОНА

судимо , или ћемо по звоно у прекрађу, — Двије вас воље као кадију." На то барјактар ааче први: „ Ја ти се чудим , кнеже, куд си зашао, шта ће ти суд с лупежима ? А да ми даду Љешњани триста звона и чапру дуката, док не дође оно наше звоно чини ми се да сам без носа. И чујте ме добро, добри људи ! одлучили како вам је драже, кдели се и судили, ја вам не ћу дијела од тога. Сто се пута мирили, а сто подмиривали, док не пропоје над светијем Јованом оно старинско звоно, којега ми је један дјед купио ево сто година на Сенегаљу, пак га пред душом намијенио цркви, један ви Бог аједна бозкја вјера, ходићу звону у походе да знам за њега главу дати. Бе узмогнем ли га донијети, а ја ћу га опучити да не звучи ни нама ни њима. Него хајте, ви један не оставуо жив, иа иреузим-; док се ова соџбина не иронесе и не просије; да га донесемо дома или да га својом крвљу омочимо, да им цкврн звони." На то одговори стари Рашко, прекрштенијех руку : „ Ја сам за суд. Врза освета готова срамота. Да пођемо и погинемо, брука врх бруке. Света Петка далеко три конака, у туђој земљи, на сред руња поља , а око њега села и торови да не би перје месо изнијело, а камо ли ми ону груду туча. Барјактару је до кољена гђе је море најдубље, али данас сејоштнешто хоће осим голога јунаштва, а то је разлог. У разлог се дакле, за једнога Бога, да не изгинемо лудо ! Држимо ли се суда, и правога пута, звоно ће доћи, а лупежи остати грдни. Ударимо ли странпутицом , набасаћемо на угасну погибију. Него хајдете на Цетиње да се судимо, пак можемо наоиако каддраго. Ето, Богу хвала, данас суд на Цетињу као у којега драго краља, прави, разборити, неумитни, који не ће попријеко судити ни свому ни туђину. Сва та срамота пала на мој образ и браство, а јунаштво приштедимо вишој невољи !" Стаде граја и препнрање до подна. Неки хоће судом, неки силом, неки крадом ; док се најпослије утишмају и склону на ону барјактареву, да пођу сутра дан по звоио. На тому се мјесту одаберу девет друга , по стасу и по годинама цвијет поборске омладине, отворе цркву, целивају иконе , исповиједају се и водицом причесте, пак свакн расположи својијем иметком као да ће збиља мријети. Нри растанку закуну се на часни крст, да ће донијети звоно светому Јовану или лнстом изгинути. Свака кућа спреми својему војнику брашненице у торби, ракије, меса и хљеба пак их отпрате плачем п благословом до приморскога ждријела гђе се поцеливају и опросте, пак, удружив се са соком, наставе