Отаџбина

632

ГЛАВЛ ШЕЋЕРЛ

акта п већ — почне свој рад.... Ето, на пр. какав беше онај Спма Спмеуновић пред Јаковом. Канцедарија му увек загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се улето изувао у канцеларији и држао на поднци међу актима увек боцу сурутке, што је „пио од груди..." Еде просто си једва чекао, да час нре изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок! У њега су после подне, особито лети, прозори отворенн, на стоду мора битн цвећа; зими кадн се измирном шш шећером ... милина ти ући. Чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирнсану канцедарнју и код тако лепог капетана ! ... Па н капетаница и деца Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако госпоски — истнна су мало несташна. Један му је снн већ поодавно у Београду; учи гимназију. Еле, као што видите, ретко где пма тако лепо и згодно капетанско племе.... И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу. „Јеси све спремио, Ђуко?" упита свог пандура, свог љубимца. „Јесам, господине!" одговори пандур смахнув левом руком вес с кићанком до рамена за врат. „П ти ћеш са мном. .. Реци нек окрену кола." — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: „Хајд пе&и се!" Ђуко се посади у кола према канетану. .,Е сад ћемо, Ђуко, право у Вучевицу," рећи ће капетан кад већ кола нзмакоше из авлије и појурише друмом. „Најближе је и најзгодније да се доручкује што год... Ти већ знаш... Ја збиља, да лн си ти понео и оио?" упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш. „Је ли главу?..." упита опет тако исто Ђуко. Капетан климну гдавом да јесте. „Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавим!" „Само штета, што је онај лола окрњи..." „Баш штета , господине. Онако велика глава.... Нисам је веће видео Па ми ту соли памет, да га нешто плашидо и откинуло парче... Као да ја не знам, да је он то пијан оддомио... Нагрдио онаку главу!" „Немарн ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко?" „0 те још како, господине! Ова дуда светина .... шта ти оно зна? Права марва!" „Само, Ђуко, иаметно!... Не ћу ником да си сдовца про-