Отаџбина

ГЛЛВЛ ШЕЂВРА

633

гдавио. Ја нећу да ми се рекне, да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке , дигну на те вику као на беду врану... . Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!.. . Само ти буди паметан. А већ треКа аара твоја и божија!"... „Хвала, господине!" захвали Ђуко придигнув се мадо, и машив се за капу. „А већ за то не бери бригу. Умећуја њима подићи како ваља Ти само гдедај сехира, док дођемо у Вучевицу.Ту ћемо учинити севте, па елбетбуду батли Вучевчани " И тако наш деии капетан нусти се у дуг разговор са својим верним Ђуком. Ту се развише годеми пданови; измерише се све придике и срества; израчуна се каиитад; позидаше се куће, —један пут рећи: поче се од мадене тачке, од гдаве шећера што беше у торби 'Вукиној, па се разви до најширих грапица. У том разговору и пданирању стигоше већ и у Вучевицу. 1{апетаи је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића. Одавно нијебидо таке журбеоко дочека,као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови онштинари и мдађи трче иа све стране и наређују, да се што боље спреми част— Ту се кољу пидићи, прасци, јањци; ту се граде гибанице, уштипци и цицваре; ту се тразки мдад кајмак, сир и мдеко; ту се износи ракија препеченица од некодико година. Капетан сео у хдаду на простртешарепице; око њега се искупиди постарији и одабранији људи, на се разговарају. „Како је ове годиие детина?" пита капетан једног од њих. „Та свакојако, господине! Нема оних старих годииа." „Нема ја— нестадо је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са 60 тадира живио сам боље него данас, као капетан." „Јес, богме, господине!" потврђују остади. „Нема ти данас ни берићета —ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ги ту не поштује старијега ни чиновника, ни попа, никога Нити се ко ту богу моди, нити иде у цркву—" „Јес богме, господине, право кажеш!" гракну они око њега. „Ено знам ја пре Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Л.епо се помоде богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и веседи до неко доба ноћи." „Јес богме, господпне!" опет гракну Вучевчани. „Био сам башмдађиписаркодпокојногВуда Ивића капетана. Кад се вратимо тако са саОора— носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме и