Отаџбина

62

ПРОКЛЕТИ КАМ

отежао му покријевач ка' планина, утонуле узглавнице до најдоње поставе. Утули канђеоце, које скилијаше пред приликом богородивдном, као да му је оно криво неспашици. Но по што удухне свијећу, затвори махом очи, али му остаде у њима нека стравична свјетлост, што се мијења и претвара: час црвена као крв, час жута као восак, час зелена ка' гуштерица, час све три боје у једно као у дуги, а по њој слике грубе и наказне, што се међу се боре, сукобе, мимолазе као муње небеске; док се све од једном прелију и претворе у калуђере са сиједом брадом до појаса, с камилавком и са синовником сваки. Призире му се кроз оне тмуше да их гледа гђе редимице завиру и умиру, ко на врат ко на нос, чује им лелек и гђе га под тешкијем мукама куну и преклињу. Трља очи предвојеструченијем прстима обојих руку, тек да оне слике са зенице скине и распрши, но све што више таре оне се боље тиће и преображују у стравичнијема сгворовима, као по бијелцу од јајета кад га жене изруче у чашу и муте да врх њега гатају. Скочи с постеље, грозничавом принаглицом тражи огњило, крем, усјеку, сумпор, цијели алат да зачне ватру и ужди свијећу. По што се добро и добро измучи, упали канђелу стијењ, клекне пред иконом, стане да бије прси несницама, да се каје и плаче. Дохвати угасне кутије да их баци низ прозор, но му опет преовлада страх да ће их наћи под његовијем прозором: — 0, Боже и пресвета мајко богородице! — викне — дај да час прије сване, да прије пођем код игумна, да му се чисто исиовиједим, да му предам проклете кутије, да му све редом кажем! Кучки бездушни на што су ме навели, да продам вјеру, да пљунем у жђелу из које сам ручао, да похулим на причешће, да изгубим рз људски, да ми је име проклето и анатемнисато док је год на свијету српскога уха. Ископати овакви храм, гђе се Бог слави а мртви спомињу; разорити овакви оџак, што је сиротинско заклониште; отровати овакво братство, које би подичило једну краљевину! Па кад? Сутра, баш сутра, на сами