Отаџбина

ПРОКЛЕТИ КАМ

61

Игуман каже Друшку да му је дошло писмо из Котора од иовог провидника гђе га свјетује да преглави свјетковину Архапђелову а пук да распусти, да се не би у толико мноштво иросула болијест која се и онако гђегђе новукује. Друшко се па то насмије и рече игумну: — Нико се више од смрти не боји што господа которска, учна лежати у памуку и вуни, да којега драчица на зађедне. И мени су свјетовали да амо не идем, и пријетили да ако се здрав повратим, да ће ме држати под затвором дијелу неђељу, купати у оцат, кадити смрековијема зрнима, да им тобож кугу не унесем, а горе куге и срдобоље од њих нема ! А Игуман отповиједа: — Мој синко, боље је и њих спосити но турски бич. Зло се трпи од страха горега! А једап млади калуђер: — Господа жале мријети, јер им је на овоме свијету добро, а тамо на другоме Бог зна како ће им бити ! А стари Радун, што се примакао да упозна Друшка лично, рече младоме калуђеру: — Коме је добро амо, њему ће бити тамо јошт боље, а коме је жље амо, као мени, њему ће бпти тамо злосретњије! А игуман њему: — Шути, стари злослутниче и зловарпиче, вазда ли жље мислиш а горему се надаш — А Радун: — Кога је ујела змија, тај се и гуштерице боји. Небојишу изједе вук ! Послије бдења и вечере свак полијега да сиава. Дали калуђери Друшку лијепу ћелију прозором нрам истоку. Кажу да Вукашин није могао цијелу ноћ ока затворити, прешто је убио млада Уроша. Друшко легне да спава. Но мјести сна осијени га мртва страха, уздркти му срце, затрепћу живци, а по свем животу похмили србеж, ка' да је легао на мравињак. Скупи кољена до зуба, скучи се животом ка' повјесмо вуне, покрије главу бјељином, подвије руке у пријекрст, но чеса? свако око ка' у волу. Опет се пружи, окреће с лијеве на десну страну, с десне на лијеву, потрбушке, на узнак, у покос;