Отаџбина

60

ПР0КЛЕТ11 ЕАМ

лађи бреме а себи да спасе животе; но и то пије било лако, јер се лађа могла баш онда изврнути кад се звона пренесу са средине на страну. У таквој погнбији рече старији возац: — Већ вода ријева ода свудкуд у лађу да је нијесу вриједни тројида цртгати а два возити, пак ће се који час подушити, но бацимо са себе аљине, зажимо с очима и препливајмо Вериге, прије нег се лађа подуши и иас сва пет понор, који ће зинути, не повуче на дно. У Бога су пуне руке, ко зпа да сви не изгинемо, замијенио друашну најгријепшији! Нека се лађа и звона топе, све зло с њима! ако који од нас мрнара нреплави ми ћемо помоћу божјом и нашом правостеченом муком, добавити други бродић, ако ли ти Друшко препливаш, добави друге божије гласове, ови нијесу чисти тек их црква одбија, а арандио послао из убаха силу небесну да подуши нас и њих. Ко се злијем дружи да увијек кука и тужи! Но, или Друшко није умио пливати, или се од запјенушенијех валова препао, или га је гризла савјест а мучила мисао да су лађи теже кутије но звона, стане да плаче и да се моли мрнарима да боље завезу, док барем умину Вериге и затворе лепетане, а у томе се проспе у лађу једап вал, као низ жлијеб кад млинар пусти скупљену воду с јаже. Стане Друшко да се каје и завјете дава: светоме Николи путнику, громовноме Илији и огњеној Марији, које светитеље топци у невољи нризивају и завјетима мпте, а кад ставе ногу на сухо забораве ако још и не похуле. Пружи Друшко руку пут поднице да из ње извади кутије и да их утопи у морску пучину, но се препаде да ће то возци видјети, посумњати и причати, цак сукрати руку. Све од једном, као по чуду, запљушти киша, као из мјехова, море пане а вјетар удухне, по свој прилици с жирега жапља, што се раствара с ону страну Верига. Око пбдне приспије лађа под Превлаку. Скочи пук, пренесе и успне звона на звоник, која својијем громовитијем звуком навјесте Боци првом и последњом свјетковину осмог Новембра на Превлаци!