Отаџбина

5*

ПРОКЛЕТИ КАМ

67

И он се натеже да рига да се тобож ко не сјети, али се је на то вдало пазидо, јер се свав забавио о свом јаду. Дође на пољану без капе, рашчупан, као да је сумао ; 1 узјаже туђа коња, зајигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући: Куга ! Чума ! Бјеж' ко може ! Народ се с почетка осуди, скамени. Нико не зна да каже, а стотина залуду питају: Што би, што је за Бога ?! Но кад чуше од Друшка да је куга, стаде једно од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке, молити Бога, обећават' завјете и задужбине, праштати. У оној трлабуци и смјеши, страси и принаглици, једно друго тура, куми, бручи, куне и преклиње. Неко тражи жену; неко дјецу; неко пита у то мах гђе је пречи пут; некоме се чини да су га болови спопали. Некому се од страха тужи; стотина их оста потрл>ано, а стотина под ногама и копитама; док све од једном загруха топ с млетачког бродовља, проспу се на манастир гвоздена зрна као највиша тиква водењача: ужикане кубаре као ракински котли, и многе друге паклене справе, што им се Богу хвала у српском језику, за име не зна. Пане звоник, црква порине, разоре се и поваљају ћелије, станови, тријемови и појате; а сва се зграда у мањи час претвори у гомилу крпатака, огорелина и развалина, као зелено борје под сјекиру. Пук заборави кугу при топу, чудо при грдилу: од чуме могу боловати и нребољети, а топу нема лијека! Стаде бјежати у беспуће ка' да му је за врат мач, без реда, без да зна гђе иде, једно на друго ка' овце кад их звијере гони, не обазирућ се пи на године, ни на здравље, ни на женске главе. Тешко слабијему, као Радуну, што оста згњечен тражећи Друшка шишем у руци. Ако кому нога поплузне, или зађедне, или се спотакне, ил пренемогне, стотина их викну: — Уби га топ! Кукала му мајка! Придај ногамаБјеж, ако Бога знаш! Или Друшку у оној забуни није на ум пало да окуси од онога прашка из дрвене кутије што би му отров утр1 Саћи с ума