Отаџбина
68
ПРОКЛЕТИ КАМ
нуо, или му је у оно котрљање кутијица дрвена из џепа испала, иди што је најириличније: дао му провидник непробитачни лијек — рбг за свијећу — тек да с Друшком умре и успомена срамотнога издајничтва; кад дође Друшко на мјесто што се од тога злога днева зове Одољен, баш ниже Тројца, заврти му се свијест наопако, одебља језик, а уста осуше, пак стане збиља да рига и потхваћа. Надао се свакако допријети Котору да се лијечи, пак је коња иодбадао свом снагом. Но му муке одоле, кон. запре, рука с узде клоне, једва сјаше и наклони се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану муке иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња. Премеће се као брав од цркавице, као риба у просуљи, док спушти погану душу прокливајућ сој и коријен, час који га је на свијет дао, и сису што га је проклетога дојила! Дођу из Котора људи од суда, ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак их оба спале цмолом, смудом и паклом, да коме тобож куга не прионе. Над том рупом изникла је злољесина и шмрљика, она врст дрвета о којему се је, кажу, Јуда објесио. Зове се и даиас Проклети кам онај крш на кому је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна одкуд камену тај злокобни придјевак. Но ако збиља ко не зна, а ои нека нита свог коњаџију, првом што прође преко Тројице, он ће му повиједати. Овђе закључи мој стари повиједач овијема ријечима: — Споменици добра као споменици зла, чиие да народ памти прошлост и иобуђује га да се добријема диви и клања, а зле да презире и проклиње! Друшковица с породом, ако и не добије племство, а но ирими на дар четвртину манастирскога, и доста новца тек да мучи. Триста је љета, кукавица, вила, јеина гугућала а паук своје мреже плео на пустош превлачкога манастира, док почетком овога вијека нека побожна удовица, Ката Лумбардићева Которкиња, пригради нешто црквице да ту канђело гори, и да се по једном на годиии чује божја служба. Друшко је био себи зли пророк, кад је рекао оцу Максиму у которскоме суду: „Ео ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!" У Бечу, Зиме 187 4 | 5 Ј^тјепан јУБУБИША