Отаџбина

568

КРОЗ. ШВДЈЦАРСКУ

је швалије пдашљив, а он стаде да лрича о несрећним случајевима који се по Швајдарској догађају. — Бога ми сте ви чудни људи, господо — стаде нас ко бајаги псовати г. Крахн — што замерате обазривости нашега сапутника? Зар ви не знате да се у Швајцарској сваки дан догоди по којп несрећан случај који некодико живота кошта ? И то на оним местима на којима је до сада стотинама хиљада путника прошло без икакве опасности? — Јел.'те ? — прихватп швалије дршћући од страха — Кажем ја ? 86, аћег аи881 хносМ Р ! — Ето шта се догодило пре 15 дана. Један Инглез, по имену Маршал који је путовао само да се мало прође, овако као ми сад ... — Овако , као ми сад .... — понављао је швалије машинално. — Пењао се из Кур Мажера на Монблан, и повео је био са собом двојицу најбољих вођа за то пен>ан.е, и то Л.емаиа из Мајерингена и Алнера из Гриндлвалда. Разуме се као што је обично на таквим вратоломним пењањима, сва тројица су била повезана један за другога ужетом. Где је било најстрашније, Маршал поклизне и стропошта се у таку дубину да је на месту остао мртав. И Леман који је пао преко Маршала остаде мртав на месту , само је Алнер остао жив, јер је на н>их двојицу пао, али је врло дуго лежао у несвести! Швалије сад није више ништа говорио , већ стаде се мучити да отвори врата од омнибуса , али заман. Кондуктер их беше споља закључао , сигурно да их не би деца отворила на незгодноме месту, па да се не би каква несрећа догодила. Е у мал се није заилакао као мало дете. Срећом кола савише на једном јако савијеном колену друма у лево, те тако се сад нпје више видело у онај понор испод Бринига и наш се швалије утиша. У подне стигосмо у село Лунгерн у коме се мењају коњи и где путници ручају. Код „Л .аФа" постављен 1аМе сГ ћо1е као да је човек у каквој вароши , у великом салону. Послуга не може бити лепша — све младе девојке. Јела прекрасна, али ми бесмо сувише добро доручковали у Гисбаху, те с тога не могасмо ни окусити. Али опет несмо за бадава платили таксу, јер цела трпеза беше излог прекрасних жеиа , све самих Инглескиња, те тако, што је изгубио желудац то су накнадиле очи које су се „напариле". Враг би их знао те Инглезе. Кад бесмо у По у јужној Францеској причаше нам да сваке зиме има