Отаџбина

СВЈЕДОЧАНСТВЛ из прошлости

575

што друго пјесме руске, у њима долази бар још старинско у трећем л.ицу једниие." Овако сеједном разгоронадио Добровски на нашу народну поезију. Ко ће се тад још чудити, што је двјеста година раније наш прослављени земљак Крижанић чак још дубље забраздио. „Наш језпк, иише он чудном смјесом хрватско-руском, јест от всћх најнеспособнтзи к шћснем, к музикћ, к всјакому скдадному либо поетскому говорешго и пћнјго !" Ја сам рад овдје слушатељима иредочити, што се у прошдим вијековима иисадо и како се мисдидо о срнским народним пјесмама, особито јуначким, које су вавијек највећу пажау на себе свраћале. Нема тога много, јер људи који су записивади догађаје наше прошдости, не имађаху смисда за таке појаве народнога живота ; а домаћи историци по обичају најтеже усматрају оно, што им је најближе и свагдашње. Душевни жпвот простога народа, који и данас још ријетки изучавају, бјеше у старину сасвиме напуштен те остављен на вољу среће и случаја. Да готово је и највећа срећа била, што се тако догодило под туђим господством, које читаве вијекове трајаше над разним странама нашега народа. Овако могаше се уз много зло и које што добро сачувати, особито народно пјесништво, тај аманет народа од ода на сина, од дједа на унука, тај извор аегова одушевљења, и дао бог — слободе. Гдје није тако бидо, гдје се вдаст — а то бијаше понајвеће црквена вдаст — пуно и често мијешада у своје подручје, ондје изагнаше иди бар осакатише народну поезију, не замијенив је ничим бољим, као што видимо по неким западним странама нашега народа, као што видимо код свију готово западних Сдовена. Каким се је средствима духовна вдаст посдуживада, да утамани народне обичаје, дакдеи пјесме, у којима сматраше остатке поганства — то је из историје свакому познато. Најобичније забранама, изреченим против овог иди оног обичаја на црквенпм саборима. На примјер у сабору будимском од год. 1279 би надожеш свештеницима, да народу забран>з'ју скупљати се пред црквама те кодо играти и пјесме пјеватн, Још прије могаше докучити сврху друго средство, којему се врдо вјешто домисдише те га често употребљаваху: народним обичајима подметала би црква ново, христијанско значење, дакде мјесто народнијех пјесама уводида у обичај стихове духовне. Такав један примјер, који се Сдовена тиче, забиљежен је већ из X вијека. Приновиједа се, да је неки епископ Возо преводио за своје стадо, лужичке Србе, пјесме с датинскога на сдовенски, да их пјбвају, разумије се мјесто својих обичнијех. Ова новштина не бијаше словенскому народу мида; особито