Отаџбина

СВЈЕДОЧАНСТВА ИЗ ПРОШЛОСТН

583

скога; он се сам хвали да је родом из Острвице а пјесму да је слушао „бугарити" мдадољетно чељаде, које Бугарскицу пети седе, оком сопре ки га сдише та' пробдиди та' уздише, свим 'з очију рику 'зведе. Да су I у средишту нашега средовјепнога пјесништва, у Дубровнику, добро познавади народну поезију, тако прије као још веће послије трешње, то можемо за поуздано тврдити, ако управо и нијесмо кадри доказима утврдити да су их у XVI идн у ХУП вијеку, у првој половици, скупљали те записивали. Ако се у њиховијем властитијем продукцијама не види много очита трага тому, то ваља узети на ум, да је тако мишљење било онога времена, да се ваља клонити иростонародне поезије. Идеали за којима полетаху тадашњи пјесници, бијаху по њиховијем појмовима пуно виши, наметнути њима силом више културе латинско-италиЈанске и сјајем сувремене поетске литературе италијанске. Ми можемо и смијемо жалити, што је тако дошдо, али ко ће тога ради да осуди нашу знамениту поетску дитературу далматинско-дубровачку ? Ако она и не може издржати поређења са својим узорима, тога никоји праведан судија од ње и не иште, пошто знаде да је њој недостајало свијех онијех услова за виши самосталнији подет, којима изобидоваше жнвот народа италијанскога. Ади ко ће се дотле заборавити те рећи да далматинско-дубровачка поезија нема за нас ни абсодутне ни реалне вриједности ? Зар смо ми бољи ? Можемо ли ми, што живимо у вијеку идеје народности, оградити свој душевни живот од утјецаја туђих? Колики услови самостадне народне културе леже јоште скривени од наших очију у њедрима нашега богатом душом одаренога народа, или их ми видимо а нијесмо толико јаки да се одупремо туђему те своје усвојимо ? А поштовати своје народне пјесме, не научише ли нас и то други ? Не мојмо се дакле неразборито бацати камењем на наше заслужне дитерарне нреходнике за то, што нијесу имади снаге да раскину окове, у које бише оковани начедима тадашње кудтуре и вишим сувременим Факторима. Ми унуци још нијесмо толико осилили да бисмо имали право са сажаљењем гледати на слабости наших дједова. Извииите ову малену дигресију, већ се враћам к ствари. У Гундулићеву „Рсману" има доста разговијетнијех трагова, да су томе славноме прваку добро познате биле српске народне