Отаџбина

НА ВРАЧАРУ

1ако нам Бог иомогао !

Голо је теме старог Врачара. Озбпљног лица дубока бора Храпаво чело браздама шара •Баш као старац, коме сто лета С теретом тешким, големих брига Товарећ јаде —• рушише наде Пакости своје отров сииајућ У слабе жнле трошнога тела Цепаху живот човека стара Тако је лице седог Врачара. . . Сећа се старац мппулих дана Лаиаца турских и јатагана, И Синан-паше и светог Саве Па као пламен још да га прљи На ком су свеца паљене моштн, Еао да гледа пепео свети, Где с густим димом далеко лети У вечан спомен народа свога... Погледом мирним старости трошне Пепео свечев далеко прати Жолећи Бога, милостивога, Времена боља да му поврати. Чуо је за тим ломњаву страшну, Јуначку борбу са урнебесом, КоЈУ је народ — стресајућ ланце Дизао, жељан слободе љуцке ; Са љутог ножа оштрицом бритком Тжранству турском онирући се Жељан и каии светог наиитка Што робу тужном слобода пружа;

За једну кап је потоке лно Из снажних груди живота свога, Да крвљу својом слободу купи, И светлим челом у живот ступи... Глед'о је старац дубоке раке, Крваве ране, кршне јунаке, Где згрнув рукав с рамена десна Одбнјајући мишцама голим Челичан удар Турчина бесна, Паљени срца жестином бојном Газише чете дивљих Турака, И Крџалија и Јаничара ; Тражећи паше са туговима Да с главом њином мушки замену Сечене главе српских главара За то је лице тако озбиљно Седога старца, нашег Врачара. Па је ли чудо што се не диви, Скупљеној војсци својих синова ? Или од давних не мож' санова? Ил' су му ране неизвидане ? Зар српска земља мелема нема Ране да лечи, бољу да спречи ? И народ ннта —■ „... Старино стара ! Шта боли данас нашег Врачара! Ил Врачар не зна, ил срца нема Да види војску како се спрема?..." — Потресоше се рањене груди Гора се љуља, Врачар се буди...