Отаџбина

НД ВРАЧАРУ

591

Шест застава се по зраку вије, Вијугајућ се умилно љуби Знамење свето часнога крста Пред којим војске десет хиљада Десницу храбру у вис дизајућ' Куне се небу, Богу и Кнезу Заклетвом светом својих дедова: Последњу грудву земље Србије Са мишде своје снагом гвозденом Противу хорда дивље навале, Што туии мозак вреле Азије, Кипећ у жљебу слабог сосуда У напге сродне диже крајеве Бранити верно .... Па треба л крвн? Дубок је извор живот народа Сваку ће стопу земље дедове Са срца свога капи последњом У кобном часу вољно залити Знајући вредност крви сопствене Да ће оданде живот понићи И слободи се олтар иодићи ....

Све је сад мирно и Врачар ћути Пратећи немо свете тренути; Са босијоком, и распетијем Диже се мирно слуга божпји И прекрстивши десет тисућа Дркћућим гласом узбуђености У смирности и побожности Изриче веру народа свог: ,— Тако нам свима помого Бог!... а Десет хиљада са истим гласом Заклињући се Богом и сиасом Заклетву враћа срца креносног Тако нам живн помого Бог И опет Врачар немо заћута Стежући срце да не залута , Да не пресвисне, а од милине И од силнне Та земља тврда, та земља стара Раљеног старца, седог Врачара.

ј Ј акшић