Отаџбина

БУГАРИ И ВИХОВА КЊИЖЕВНОСТ

633

Срби, а додазе и Бугари, али иретиче још једна врста рукопиеа, која се не може никојему од њих приделити, а међу тим иоказује више иравилности него.иједна од оних нређе поменутих, аоказује уираво ону иравилност. о коју се неиравилности иоменутих сриских, руских и бугарских иреииса мере. Питање је дакле, је ди та најправил.нија врста старија, бугарска, према којој тек иознији бугарски иреииси стају у ред са српскима и рускима, или није? Стају ли бугарски преписи одмах у почетку у ред руских и српских илп тек позније? Јесу ли и они, од како их је, различни од оних, по којима се правилност мери, или су у старо време с њима идентични? То је баш пут, који старину бугарскога језика ставља на тако важно место у горе показаном спору. За истраживање пак старине бугарскога језика средство нам је истраживање старине бугарских особина у преписвма црквенпх књнга. Бугарска редакција тих преписа одликује се од старе словенске тиме, што јусове (ж и д) а тако исто и јерове (т. и I.) меша, и овпма последњим често ио вољи час једном час другом превагу даје. Осим тога н јерови и оба јуса мешају се међу собом, а место д и !, долази по каткад е. 1 Појав тај мешања јусова и јерова и међу собом и узајмице Миклошић (А1Шоуешзсће Гоппеп1ећге XXIII, 81аппе III, 149) и В. Јагић (81апие V, 51). тумаче тиме, што држе, да су се оба носна самогласника претворила у неодређени самогласник т.. Еадјето, није даље никаква потреба објашњавати, откуда се јерови са јусовнма мешају, „пошто се замена једнога знака другим само онда може разумети, кад се узме, да оба показују исти глас." Ове особине бугарске редакције одавно су познате, само су друкчнје објашњаване. А. X. Востоков, који се такође држао бугарске хипотезе у питању о постојбини старога словенског језика, осећао је добро, да та хипотеза виси о другој хипотези, то јест, да Бугарска (Македонија) може бити постојбина старога словенскога само под погодбом, да су садашње особине бугарскога језика много познијега доба. У тим хипотезама он поставља бугарскоме (сгароме словенском) три доба: старо, IX—XIII века, средње XV—XVI, и ново, после тога доба. По томе је А. X. Востоков остављао XIV век за главни прелаз од старога к средњему. Према овоме је наравно ваљало мислити,

1 Миклошић у иредговору к Тројанској причи, 8(;агше III; В. Јагић у опису берлинскога бугарског зборника, 8(;агте V. 48 и д.