Отаџбина

БУГАРИ И ВНХОВА КЊИЖЕВНОСТ

635

ским преписима Вукановог и Мирослављевог јеванђеља. 1 К овим рукописима припадаће и зборник од 1073 Румјанц. музеја, који је још Востоков ставио међу рукописе преписиване с бугарскога извода, што се може потврдити неколиким примерима, које В. И. Ланански доноси у своме делу 0 н г 1ж. слав. рук. 37, 102. Мз XII века сачувани споменици не дају ни сумњати, да су се често помиљати знаци мутње н слабљења самопасника надазили у бугарском језику. Ту је писмо цара Асена. 2 (11761196); ту је болоњски псалтир писан у селу Равној код Охрида за истога цара Асена ; ту је Погодински псадтир (Срезн, стр. 52, 207, и д.), рукопис, који је Востоков стављао у XI век, а који Ламански (0 н4кот. слав. рук. 36), изучивши га опширније г меће на сваки начин у сами почетак XII века ; ту су норовски листови стихнрара (Исти стр. 66, 214), који могу бити и старији од онога доба ; ту је Охридски апостол (Исти, 75, 269—300), споменик велике старости ; ту је Слепчански апостол. којега је два три листа из манастира однео В. И. Григорович, а остатак је на остави у дра Ј. ШаФарика (Исти, 101). После ових споменика, о којпх старости не може бити никакве сумње, једва да би потреба било потврђивати исти овај појав за ХШ век. Поменућемо нисмо Костантина Асена цар& бугарског (1257—1278), којим обнавља манастир св. Ђурђа код Скопља, 4 у коме се сви знаци бугарске редакције у пуној сили виде ; даље берлински зборник, који је описао и из њега доста текста нриопштио В. Јагић у 81агташа У. 49; по том Даничићеву белешку о бугарском рукопису од 1277 у 81аппаша I 86. Нећемо даље ни упућивати на рукописе XIII века, којих је доста описивао И. И. Срезневски у горе поменутој својој књизи. За XIV век познатих је рукописа, као и за све остале позне словенске редакције, још већа кодичина. Не упуштајући се ни у какво побрајање упућујемо само на Тројанску причу с уводом Миклошићевим у 81аппата III, 146. Као што видимо дакде садашње главне особине бугарскога

1 Види моју књижицу ; С археолошке издожбе у Кпјеву, Београд 1874, стр. 25. 29 и ЗС.

2 ШаФарик, Окагку 2; Миклошић. Мопитеп4а 2. И. И. Срезн. Волг. грамота XIII в. Кад се пажљиво промотри то писмо, и ако је кратко, већ ће се наћи у њему колебање деклинације и будуће не штетЂ нмотн, особина чисто б алканско- словенска.

3 И. И. Срезневскш, Древнје намлгники всоваго писвма. Ст. Петерб. 1868, 46. 126 и д.

4 Шаоарик, Окагку, 23.