Отаџбина

656

ПОЛИТИЧНИ ПРЕГЛЕД

су се дакле силе потписнице баш нарочито одрекле свакога ирава интервенције у унутарпе иослове Портине. Шао се тиче дакле турске државе ту постоји осим оиштег међународног права још и иосебни међународни уговор, који свечано установљује начело немешааа. 1 Но при свем томе питање је: да ли ипак не би могао иаступити случај у коме би се ради заштите повређених и потлачених човечанских права морало одступити од тога свечано постављеног начела, те би изузетно по општем међународном праву била оправдана интервенција у интересу човечности ? Ми мислимо да би такав сл] г чај доиста могао наступити онако исто као што је то било г. 1827 у грчкоме устанку; а имамо п доказа заго у томе, што је збиља иосле иарискога уговора догодила се једна прилика, где су европске силе „та1§ге 1е Кгтап е! еп (1ерј:1 с!и 1гаИе с1е Рапз" нашле се побуђене обзирима човечности да се актнвно умегаају у унутарње послове Портине и то у Сирији ради тога да спрече покољ хрншћанеких Маронита од стране Фанатичких Мусломана; то беше г. 1860. Данассе опет пред очима целе Јевропе понавља по толики и толпки пут она пста жалосна и крвава драма на земљишту турске царевине, која ће се вечио ионављати доклегод буде тра,јала тиранска османлнјска влада над хришћанским народима. Херцеговачка и босанска раја дигла се на оружје да још једном у очајничкој неједнакој борби потражи своја незастарива човечанска права и да извојује слободу пли — смрт. Мусломански Фанатнзам опет беснн у свој својој жестини и ногама гази сваку човечност и свако људско право. Јевропске силе покушале су неко млако п млитаво дипломатско посредовање износећи пред устанике већ толико пута отрцаиу историјску лаж о турским реформама ! 2 . У те реФорме већ ниједан озбиљан човек у Је-

1 и. о томе међу осталима Непгг Оггдпап, Ке8иггес1леп с!еа па(лопа1Не8 еп Опеп(; (РагЈз 1863.) стр. 1. и 60. — Веасћ-1<аи}гепсе, Соттеп^ајге I. 122. II. 449.

1 Доиста то је грозна и нечовечна подсмевка на очајно стање и борбе Хришћана у Турској , кад им се као цена за љихову проливену крв, потрвену п разорену имовину, оголеле жене и децу и све остаде претрпљене муке и певол^е нуде м у изглед мећу — реформе у данашњој турској царевиви! То само може бити или крајње непознавање положаја или — лукава дипломатска замка. После хатихумајума од г. 1856, који је споменут у свечаиом јевропском уговору и који ипак остаде до дапас потаупо пеисиуњен, као што није мотло друкче ни бити, после тога хатихумајума сваки говор о турсккм реФормама може само још бити будаласто или злурадо бунцање. Јевропско је јавно мишл.№>е даиас већ иотнуно на чисто с тиме, да су ма какве ре-