Отаџбина

6

КРОЗ ШВАЈЦАРСКУ

када имао куражи да говорим пред неколико хиљада људи (у Хусинцу) иемадох дрскости да проговорим с овом једном женом. Из тих мојих психолошких штудија трже ме звиждаљица на локомотиви. Опет некаква станица. Не сећам се ни како се звала, ади сам је морао споменути с тога што код ње уђе у наш вагон још један путник, и то на моје радосно изне. ађење, један земљак. То јест није управо земљак него сународник, један Србин, који живи у Бечу. Име му је Пера Земунић, али нико га више тако не зове ни у Бечу ни у домовини, већ „швадије де Земунич" или „КШег уоп 2етиш1г". То му је тако остало још од првог витешког крста који је тај заслужнп муж добио, па и ако је доцније могао слободко да се зове и командер де Земунич, јер су се европске велесиле натицале да му јуначке груди и врат иските орденима, опет је он у својој скромности и даље остао при свом витешком имену, по коме ћете га лако наћи и распитати у Бечу на берзи, код оријенталских банкара, у првим хотелима и т. д. Чим га угледах да улази у наш вагон помиелио сам: Но, сад ми не ће бити дуго време до Берна. И доиста како ме је познао, просуо је читав ватромет поздрава, питања и монолога. — Сервус Фрајнд, какав је то иберашунг! — Надлежно љубљење — Но, баш мијемило, па како кодкуће? Милостивна су здраво, како дечица, добро ? Хвала Богу! Знате, Фрајнд, здравље је највеће благо на свету, казао је један грчки филозоф. Ђаволскп ови Швајцери, у њиховим вагонпма нема човек где да остави своје ствари, а ја за цело не вучем велики гепек са собом: ручни сандук, две ручне кесе, кутију с цилиндром, бунду, плед, амрели и штапови, и ништа више! Да метем ову кесу испод ваших ногу, то вас не ће женирати, ха, фрајнд ? — С драге воље, али ја мислим да би спретније било кад би ту мању торбу метули овде, јер ... — 0, Фрајнд — упаде ми швалије у реч — само то не, пре би се растао с душом него с том ташном; то мора свагда бити на мојим коленима кад год путујем на железници! — Аха — рекох ја — то је она чувена ваша кеса у којој има две стотине хиљада Форпната! Заборавио сам казати да швалије пма тај обичај кад год путује носитн са собом у једној кесици не само целу своју готовину и драгоцености него п све облигације, менице, државне папире у које је свој новац уложио, свој тестаменат, једном речју све што је за њ најважније. — Ах, Фрајнд, камо та лепа срећа из ваших уста у божије