Отаџбина

26

У Ч И Т Е Љ

— О, брате, поче Влајко забринуто, да ми је само иретурити ту бригу преко главе — баш као да бих се родио! — Оио зиаш, Влајко, прихвати Негован, није ни мепи ласно. Деца су, брате, па мука ти је то! — А што се опет толнко бојите ! рече Милан куражпо. Па нека дође ! Свега бриге по сахата. Како — тако проћи ће се! Та није ваљда ни он баук! — Е, али знаш ти каква су питања? прихвати Влајко. Кашто се и зрео човек мора збунити, а камо ли дете. — Па и опет неће питати бог зна шта, него што мало за децу. — Неће ја! Тако сам и ја мислио: неће, неће. Кад лане дође ти онај, ви га већ знате, па чим у школу запита прво дете: (( Кажи ми, мали, за што бог није дао човеку рогове?" Дете туц-муц, погледај на ме, да га посетим. Откуд ћу га посетити? Нисам ни ја ђаво да све знам!... (( 3а то што човек није во!" каза му он, па онда мени: (( Учитељу, нисам задовољан !® Ја у земљу да пропаднем! Он се онда окрете једном ђачићу из трећег разреда: (( Кажи ми, мали, је ли кнез Лазар јео кромпира ?" Ето ти сад! Дете опет туц-муц, а мени се само окреће она школа. „Ннсам задовољан, учитељу!" опет прпмедба. Већ сам видео своје добројутро. Питао је још њих двоје, троје — све тако нека необична пптања, па онда мени кврц у протокол: (( слаб успех" ! Ето ти, брате, како пита! — Море то је ништа, прихвати Негован; али да знате што сам ја једне године налепио! Мучио сам се и петљао с децом, мишљах ићи ће све дивота. Једва сам чекао кад ће изасланик. Док ето ти га! Читаше му деца мало, завири у прописе, па тек упита једно : „Колико је ; дете, три пут седам двадесет и један?" Деца су ми знала особито