Отаџбина

У Ч И Т Е Љ

29 «

— Јес, попо; ено у соби на полици. Ја се јутрос зачудих, како то да заборавиш. — Ех, ех, добро те је тамо! А заборавпх, ја! заговорисмо се, па ни до сто ума! — Ајде, море попо, одоцнићемо! жури га Милан. — Е ајде де! рече поп, па обеси пушку о раме и пође. Него, учо, да смо понели што за јело. — Наредио сам ја већ! Мало ракице, сира, хлеба и лука. Таман кад се спустимо у Тресије, дете ће нас чекати. — Ех, ех, лепо, лепо! Ајдемо!" И обојпца се упутпше преко потеса горе у Велики Космај. Они ће, као што видите, да лове. Нека их, да им не сметамо ! Док проврљају мало по планини, да вам дотле прикажем учитеља Милана. Већ сте видели од ирилике, да је Милан један од оних ретких учитеља, који не презају толико кад чују: (( ето изасланика!" а што и да преза, кад он у својој школи има тако добре ђаке да се уче сами — без њега: старији преслишавају млађе, показују им што треба, одржавају ред у школи итд. Међу тим учитељ се стара, да и општина види вајду од њега. У том старању примио се да буде и ппсар општински, али не за љубав оних сто талира, него чнсто за љубав општини — да јој буде у свако доба на руци својом памећу и науком. А како је већ поуздан у своје ђаке и зна да су кадрп учити се и без њега, — он ти је непрестано у општпнп или код механе, где се састају кметови и одборници и где се обично расправл^ају спорови сеоски. Он тамо пише сељацима: уверења, тапије, облигације, процене, и све што год коме затреба. Сељаци му се чуде како је писмен; кметови и одборници хвале се њиме ; а већ срески начелник, господин Станко, кује га у звезде н много жалп, што је учитељ а није срески ћата — јер му ни један ћата није раван на перу.