Отаџбина

2 8 у ч и т е љ говори дете.... Еле, видиш ли где питају некако чудновато сви. — Па нек нитају, чуда боже! рече Милан већ готово и немарно. Ако деца знадну, добро; ако не — толико и чини. Спремао сам их; мирна ми је савест. — Та и ја сам их спремио, рече Влајко; али опет зебем. — Не могу се ни ја на моје ђаке потужити, прихвати Негован. Ја сам још од Тројица почео с њима све така питања. Ако само успита — свако ће му одговорити као вода! Тек опет, опет...." И још ту продиваннше неко време о испитима, о школама, о учитељима и изасланицима, па се разиђоше свак на своју страну. II Сутра дан порани рано учитељ Милан, уми се и обуче брже него обично. Призва једног ђачића и рече му да спреми чутуру ракије, сира, хлеба и лука па да изнесе, док се мало одјутри, горе у Тресије. Фамулусу рече да распусти ђаке за данас кући, а сутра зором да сви дођу; каза му још и то да ће пред подне бити у Тресијама с попом. Ако буде каква важна посла, нека га одмах тамо потражи. Еле све лепо нареди, узе пушку и упути се право поповој кући. Поп већ чека спреман. (( А што, попо, ниси навукао чакшире? Сметаће ти мантија кроз шевар, рече Милан кад виде попа где га чека с пушком пред кућом. — Неће ваљда, одговори поп. Баш ме мрзило ваздан утезати се и петљати. Могу и овако. — Е како ти драго! Ајдемо док је раније! — Збпља, учо, да ја не заборавих синоћ петраиљ и требник код тебе?