Отаџбина

У Ч И Т Е Љ

33

— Е ајде де! Ја само рекох. — Али, попо, настави Милан, да си само видео како су се она двојица јуче престравили! — Који? — Негован и Влајко. Кад нам каза капетан да иде изасланик, лепо премреше људи! — Није ни чудо! Бога ми и јест прпа! А као бајаги ти се не бојиш? упита поп и насмеши се. — Ко ? Зар ја! Ама ни оволико! рече Милан и закачи ноктом за зуб. Сутра ћу ваздан прорадити с децом, па крај! — Али ни лане ниси добио оцене? — Нисам ја крив, што се баш онда кречила школа. — Вала, Мићо, међу нама буди речено, поче поп поверљиво, да сам ја на твом месту — не бих га смео чекати. — А за што ? — Па знаш за што! Ти некако слабо завирујеш у школу, немој се љутити — али ја ти кажем братски требало би мало више да се потрудиш.... — О, мој попо, знам ја то добро и без тебе, поче сад и Милан поверљиво. Ево ти у четири ока кажем мој си човек, теби смем — да ја знам све лепо како би требало. Видиш, попо, ја сам се у први мах и мучио и трудио, само да се што боље покажем. Кад ето ти изасланика, прегледа школу па мени само: С( приличан, добар." Гледим ја, други се ни у пола не кидају, па њима: (( врло добар м а кашто н ((Одличан." Кака су то посла? — мислим и једем се од муке. Док ти мене један стари учо из Груже, кад оно силазих у Београд, лепо научи п упути. (( Што си, море, луд? рече ми. Зар ће ти неко рећи: хвала? Видиш ли, болан, како смо јадни и жалосни ! Сто година — деведесет гроша ! Гледај, море, себе — хеј! Гледај то, то, то! и и куцну се по џепу. Ја сам после све путем до нашег села премишљао и најпосле рекох: (( бога ми, право вели! и ОТАЏГ.ИИА 3