Отаџбина

36

У Ч И Т Е Љ

— Брже, учо! виче поп задувано и промукло. — Брже, попо ! једва изговара учитељ, већ разбарлчпен н гдешто изгребен кроз трње. — Низ поток, учо! виче поп. — На прозор, попо!" вели учитељ, и ударише низ поток. У том се спуштаху однуд ка школи два човека; један у црном варошком оделу, а други у сеоским хаљинама. То беху : изасланик и кмет. Поп и учитељ већ стигоше одвуд, прескочише у школску авлију, а све склањајући се да их они однуд не смотре. Немадоше кад на врата, него хон — један за другим кроз прозор, што срећом беше отворен, те V учитељеву собу. Учитељ се само прући на кревет, онако запурен, знојав, разбарушен, па викну попу полугласно: (( Читај, бре! — Шта да читам ? упита поп једва шапћући од умора. — Читај, шта знаш; молитву, петраиљ — брзо!" Поп брже зграби с полице требник и пераиљ. „Брже , брже! Ух , ух , јао!" стаде учитељ јечати као болестаи и превртати се. На пол->у већ шкринуше врата и чуше се кораци. Поп отвори требник и утањи читати прву молитву, коју је отворио. Закуцаше на вратима. „Слободно!" рече поп па чнтај даље. Учитељ само стење и хукће. Уђе у собу изасланик, повисок, црномањаст човек, па се чнсто изненади кад виде шта је. За њим уђе и кмет; и он се забезекну, „Ух ! ух ! јао ! јао ! ух!" јечи учитељ а поп чита ; али му дркћу руке и тресе се мантија. (( Шта је учи? упита полако кмет. — Болестан, одговори поп.