Отаџбина

630

КЊИЖ ЕВНОСТ

ком читаоцу, да чита после V дела — VIII па VII а VI да остави при крају, — увериће се, да је боље и занимљивије. Што су војници боље изучени и боље извежбани у оној предходној спреми, научно и дјелом у таборисању, у путовању, стражарењу и проматрању, у брањењу и нападу на поједине предмете, тим ће они мирнијом душом и чистијом савешћу и веселијим срцем и са неким нестрпљењем ступити у бој, да се огледају са противником и да покажу отачаству. свом народу и целоме свету: шта знају и шта су кадри да учине. Да шта је у опште храброст, но поуздање у своју умну и телесну снагу. Не бојати се просто смрти, то је дужност и треба да је својство природно сваког створења, дужност тим већа по умног човека, који зна, да је смрт природно сљедство натег рођења, и главни услов нашег порода и приплодног множења. Са разлогом је дакле рекао Јулије Цесар: »Ја не појимам, да може бити људи на свету, који се боје умрети, кад је смрт опгаги закон и општа судба, којима је свак живи подложан. Страшљивац умире сто пута, док неустрашим не умре ни оно једаред при издисању, јер се не боји смрти". Ал не бојати се смрти још није она храброст, коју треба војник. Ко хоће свог ближњег да спасе од утопа, мора најпре да је паучио да плива, па да је његова племенита тежња успехом увенчана, — иначе ће неустрашимо скочити у воду, па ће се и сам утопити, а оном не помоћи. Ако хоће војска народна да сачува род, народ, отаџбину од напасти, ваља јој дакле поред неустрашимости и презирања сваке опасности, да је обучена и извежбана у оружју и разним струкама ратне службе, па да има убеђење, да ће достићи своју мету; и ту ће онда бити и самопоуздања и храбрости и славе! Коначно нека се свак војник у тој мисли соколи, да је он у слози са браћом законом намешген штит свом отачаству, свом васцелом народу, својој жени и нејакој деци. Да неимаше Црногорци кроз пет столећа тог усхићења, тог мушког поноса, зар би данас било независне Црне Горе, те србске дике и србског поноса! Да не скочише Срби у Шумадији пре седамдесет и шест година на оружје и да не униђе Србија 1876 године онако смело у рат, зар би данас било независне Србије! I део. Стр. 18. „Но у име већег осигурања успеха нужно је, да противиика још из даљине тучемо, да га и за време самог нашег наступања и приближавања слабимо". Ја велим, није свагда нужно, да прогивника још из „даљине тучемо". Ако н. пр. може војска при наступању противнику тако