Отаџбина

КЊИЖЕВНОСТ

„Како се данас рукује војском?" (страна 30). „Три вида заповести: усмена команда, трубни знаци, или обично усмена или писмена заповест." — Ја би додао још и ове видове: порука по ађутанту или ђенералштабном официру, телеграФом (којих има две струке, муњом (жицом) и видним (оптичким телеграфом), и из опсађених градова доставе голубовима, или као што је 1870 и 1871 године у Паризу чињено: средством балона. „II део. материјална сарема Говори о храни *за војску. Ја Си препоручио, да се уврсти у дневну рану и по части у резерву папула од пасуља, сочива или граха. Ова треба само да је сувље, тврђе уготовљена, како би је војник могао више дани у торби носити а да се не поквари. Папула куд и камо је боља рана по српског војника од историчке германске „ерпсенвуршт,® почем за њу не треба Фабрике — свака наша сеоска жена, а и сваки војник је зна зготовити у српским пределима где има доста тог зрна у снреми. Ми знамо да се је врховни вожд Карађорђе готово искључно ранио папулом, коју је сам у торбици носио уза се. Што се тиче зготовљења меса, налазим да је најпрактичнији она.ј начин, ког су се служили војници под ђенералом Книћанином 1848 године: Сваки војник добије свој оброк меса, и мете га на жив угљен — после минут часа га обрне, и за тили час му је печење сочно и снажно готово, које се може са сваким инглеским биФтеком да мери. А у луксузна печења већ спада ћебан, који се даје исто тако без сваке справе и без Цосуђа особито зготовити. „Шта је то застава?" (страна 45). Што год је писац о значајности заставе писао, красно је и оживљава чуство читаочево. Ја ћу само на оно да приметим, где писац вели, да сваки батаљон има своју заставу. Докле је постојао готово искључно бојни строј у развијеној линији, имало је смисла, да сваки батаљон има сво.ју заставу, као средсреду и остожје, око којег се војници скупљаху и сабијаху и у најжзшћој битци. Онда је и могуће било да десетине одабраних јунака десно, и десетини лево од заставе буде завештана застава као аманет на чување и брањење, јер је имадоше у линеалном строју свагда међу се у среди пред очима и могоше је лако својим животом и чувати. Ал од кад поста колона, и то са разлогом, готово искључни строј за путовање и за бој; — и од кад се сваки батаљон без разлике распе у стрељачки низ, — од тог доба нема сталног места по заставу батаљону; нема никога, коме би поверен био аманет. Барјактар усамљен сирома узврда се при стубном строју и незна