Отаџбина

КЊИЖЕВНОСТ

635

У црту „дружсљубље" уврстио би ја онај само српском народу својствен алем камен „ аобратимство и наденуо би исто име тој жици у место „дружељубље," који.У! ми више означујемо љубав између мужа и жене; побратимство и братимљење нема осим срба ни један народ више на свету. Сетимо се само. који је диван штит чести девојачкој побратим посестрими сво.јој! Арбанаска „Беса" није ни близу нашем братимљењу. Усред бујне крвне раздраге једна једина реч жене противникове: ,>да си ми по богу брат?" претвори Србина из јаросног лава у кротко јагње и у штита оној његовој посестрими, и ко би њену част нападао — напада његову част и вређа му мушки образ. Кад оно оте Карађорђе Београд, и српска војска рупи у турске куће, опобратими Туркиња србина и буде спасена. А шга да рекнемо о оном побратимству међу кнез Алексе Ненадовића и Муселина Асан-аге? Овај иде кнез Алекси о глави, изашиље четир турчина, да Алексу из саседе убију. Пушка промаши, чује везир београдски о том и штитећи кнез Алексу, пошље бумбашера у Ваљево, да му доведе Асан-агу у Београд на одговор. Овај се поплаши те Алеаси: в Да си ми по богу брат, Алекса, што ћу ? куд ћу сад ? к Алекса прими побратимство и помогне Асан-аги, те овај пребегне у Босну где је постао кашње пашом; нек нам покаже од стотина година овамо, особито у новије време ]едан народ такве црте побратимства! И ми имадосмо 1848 године леп пример побратимства између Србина и Турчина који беху добровољци у Книћаниновој војсци, који двојица беху испред стана томашевачког на мртвој стражи, па се побратиме, и осташе један другом верни у боју против шест коњаника, изневши много рана сваки из боја. Мене је, свог команданта, у колено тешко рањен добровољац из Србије, 1848 године пред Белом црквом побратимио, ночем остасмо нас двојица сами испред капије утврђене у очиглед непријатељу, „да га не оставим на бојишту." Изнео сам га. Ако има који претежак задатак ратни да се изврши, нека се сви, који се сами јаве, или који су одређени, побратиме, па онда се можемо уздати успеху. Може ли величанснвенијег дела бити но што учинише, три побратима Милош Обилић, Топлица Милан и Косанчић Иван на косову! „Частољубље" (страна 53). Неслажем се са једним слогом ове жицс, која овако гласи: „има в војске у којој је то чисто лично частољубље јако развијено и која „се на њему највише држи. То су обично велике војске насилних „неприродних држава, који племенит какав позив не покреће, у њима