Отаџбина

38

И8 НОВЕ СРВИЈЕ

крсти, па, једни веле, полети одатле са својим Шарком и скочи у Врање, а то се земља под њим отвори п он у њу пропадне. На том месту стоји сада тулбе (у северном крају Врања, идући на Марково Кале), које су му Турци из благодарности подигли, јер да он није пропао, не би Тррци дошли у Врање и прихватили земљу и народ. Други пак веле да је Марко, прекрстивши се на Крстиловици, пошао био на Дреновац планину, што би се данашњим језиком рекло (< концентровао се назад и изабрао боље позиције", па у путу срео Циганина с пушком, запитао га шта је то, и кад је, као што је и у нас познато, на пробијеном длану осетио моћ тога оружја, онда је од љутине разбио гдч (бубањ) циганину, и рекао да он не може више живети у свету код оваких справа, па отишао у некаку пећину, где и сада санак борави до суђена данка, кад ће опет да устане и „Шарка" да јахне. Оно брдо где се Марко заплакао, прозвало се по томе Плачевица , а оно где се прекрстио — Крстиловица. Не распитујући ни овде, као нигде на другом месту, како народ уираво зове које место, сви наши људи у војсци у Врање зову и пишу прво брдо Пљачкавица, као да би оно имало какве свезе с каквом иљачком; међу тим ова прича јасно тумачи ово име. И карта аустријског ђенерал-штаба, и Хан, пре 20 година, забележили су као што ваља — Плачевица. Испод града има једна стена на којој се познаје копита Шаркова (овде кажу ШЗрко, а не Шарац), десет стопа велика, а доле у речици има једна шупља стена^ и то је, веле, корито у коме се Марко купао. Чији је и какав је ово град? Да Марков није, о томе, ваљда, не треба ни сумњати. Династички претенденат и ритерска левента, Марко није мислио ни о раду ни о граду; један једини пут узео је и он да нешто уради, и то је било — да преоре дру-