Отаџбина

о језику и књижевности садашњих бугара

517

вину да се тамо настане као — сеоски или варошки учитељи. До душе, то је било за времена народнога узбуђења; могуће је, да се за нодобне способности данас већ захтева министарска столица. Еманципацији у цркви и школи врло је много помогла и књижевна радња Бугара. У бугарској школи морало се учити из бугарских књига, и колико се могло, гледало се да се набаве. Преводило се готово са свију европских језика , Француског , енглеског , руског, новогрчког, па и немачког ; истина , избор није увек најбољи, врло је много од случаја зависило. И ако је превод био готов, није било лако издати га на свет; како се у земљи нису трпеле штампарије, морало се ићи у иностранство. Прва књига изашла је 1806 у Римнику (у Влашкој); то је било еванђеље и молитвеник од СоФронија, владике врачанског. Још неколико других беху тада штампане у Будиму, где је краљевска универзитетска библиотека имала писмена за то. У почетку четврте десетине показала је Србија пријатељске услуге , т. ј. књиге , што их је за ггрву бугарску школу у Габрову саставио неки НеоФит, први учитељ те школе, штампане су у Београду и Крагујевцу о трошку српске владе. У скоро на то отвори се у Смирни прва бугарска штампарија , у којој се поред осталих књига наштампа и поменутога НеоФита превод Новог Завета, али га цариградски патријарх забрани (1840). Још пре тога један у Лондону штампани превод претрпео јс исту судбину , у Петрограду га уништише. Од године педесете био је Цариград и средина бугарске књижевности ; али много се и у Бечу штампало, нарочито школске књиге и бугарски трговци слали су их у Бугарску. Политичка дела изашла су већином у Румунији најавност, у Букурешту, Болграду, Браили. Једва од год. 1866 могло се и у земљи, у Рушчуку, по штогод штампати. После потоњег рата има у кнежевини Бугарској и Румелији већ десет ако не и више штампарија: у Софији (три), Пловдиву и Рушчуку (по две), Трнови, Сливену и Свшнтову. Осим књига педагошко-дидактичке садржине, воља за читање будила се и свакојаким малпм приповеткама, и то се обично из страних језика преводило. Бугарска књижевност има свога Робинсона, Геновеву, Насрадин Оџу и приповетке из хиљаду и једне ноћи, поједине ствари од ХристоФа Шмида, Чокеа, Шатобријана, Фенелоновог Телемака, Павла и Виржинију , »Чича Томину колебу" и т. д. Осим тога често је прештампаван популарни источни роман о Александру великом. Поједини Бугари, који су у иностранству учили, преводили су дела, која нису више за омладину, него за ширу публику, тако Бајронову „Невесту од Абидоса", Лесингову „Емилију Галоти", Шилсрове