Отаџбина

518

0 језику и књижевности садашњих бугара

„Разбојнике", Волтеров „Мероп" и многе новије романе а нарочито из Француске књижевности (н. нр. од В. Ига, Евжеиа Сија, ЖилаВерна). Обично такви су преводи учињени из лпчнога патриотизма, а не из какве праве потребе и мало који превод вреди (н. пр Шилерови в Разбо.јници (< нису лоше преведени), а већина од свега онога, што је у четвртој и петој дееетини прсведено, данас се држи да не вреди иишта. Као најбољи преводници цене се у најновије доба Никола Михаиловски и у Москви премпну.ш Жчнзифов. На поелетку у најновијој књижсвности бугарској има и покушаја оригиналне продукције на пољу белетристике и драматике. Најбољи бугарски приповедач биће преминули Љубен Каравелов, који је као већина книжевника и на публицистици радпо. 1 О^им једног етнограФзког дела о Бугарима на руском је;шку (1861), написао је п неколико етнограФски .ч, политичко-тенденциозних новзла од којих ја само неке позпајем; по њима судећн. имао јс талента да изнесе у оштрим цртама карактеристичне стране народног живота, али његов и сувише голи реализам био је често суров и досадан. Рад других новелиста, Блскова, Друмјева, садашњег министра председника Климента и др., са свим ми је неиознат , те с тога не могу ни да дам суд о њима. На пољу драме припада, бар историјска, заслуга једпом бугарском књижевнику, који је некада много у прози и поезији пиеао, по имену Војников, у колико је он још пре две деценије, кад су бугарске представе — а играли су их дилетанти — биле јако на цепи, писао орнгина.ше комаде из исторпје свога народа („Кнсгиња Рајна," Крштење Преславова дво^а," „Бугарска кнегиња Велислава"), На жалост, осим добре воље ппшчеве, нема јничега више у тим његовим делима; ма да је добро проучио теорију драме (судећи по његовој „науцн о стилистици, реторици и поетици", што је 1874 издао), то му није могло да замени прави иоетски дар. Так.чв исти суд мора да се изрекне и о вредноме Шишкову („Белнзар," „Глезен Мирчен") н Отанчов поред многих других. Они пишу драме из оугарске историје, којима нису могли да пробуде ни и^торијски, ни песнички иптерес. И на другим пољима песнигатва немају Бугари још никаква одличпа рада. „Нашој музи", рече пре пет година један бугарски критичар, Још никако да исгшдне за руком, да погоди прави тон; нити пма мисли, ни осећаја, нити удесне идеје, ни звучног гласа". По највише вредило би поменути талентираиог аутодидакта Славеј' И у иас позпат делпма : «Је ли крпва еудбина?'), оБугарп старога ковао 1: др. Прев.