Отаџбина

КЊИЖЕВНОСТ

535

ори ограшју тактично , или стратешки на цространом бојишту целе земље. Без заставе (резерве) нека никад не иде одељење једно или велика војска у бој. Кад оно паде 1876 Зајечар у Осман-пашине руке, да је он мало одважнији био, могао је трећи дан у ноћи норед Дунава војском у Београд •— јер не беше стратешке заставе да му то брани. „Шта је то напад и како се врши?" (страна 150). — „Никад се", вели књига, „иобеда не може добити из далека с места, па ма ка„кво усавршено ватрено оружје било. Противник лако не отступа „и не оставља свој положај, па баш и да остави, заузеће самог зе„мљишта није права победа, но јс само премештај борбе на друго „земљиште. Главно је у победи, да се војска противникова сатре, па „ће земљиште само по себи пасти." Ја велим, ту сатирање, унишгење противникове војске није неопходно нужно, да мету постигнсмо. Благо оном војводи, оној војсци и оном народу, ком је вођ тако вешт, да зна кретањем и маневрирањем тако да дотера свог противпика у теснац, да овај не може ни куд ни камо! И у том случају ће овај вешт вођ диктирати мир, као и после најславније победе, у којој је пало половина силе са обе стране на бојишту. Књига набраја добре стране и махне напада, и вели, да су добре стране више моралне природне, а махне или рђаве, материјалне {Ја би рекао Физичне), и да би се то изравнало, мора нападач два, три, и четири пута бројно јачи да је, но бранилац. По овим начинима не би апсолутно могуће било , да бројно слабији удари на јачег. То не стоји. Црна Гора је готово у свакој битци , у сваком рату, бројно слабије војске имала од Турске. Ова имађаше увек више војске на ограшју од Црногораца, па ипак је црногорска војска често ону нападала. Ако у ширем обиму узмемо, 1876 године имађаше Турска до 300.000 добро оружане војске спремне за бој — а Орбија једва 80.000. Па ипак је Србија у свезп са Црном Гором лмала дрскости да објави рат Турској и да напада! У томе баш и лежи тајна војсководства, да бројно слабији уме тако удесити и расположити и тако водити своје ратне стубове, да на извесном месту где је наумио свагда бројно надмашује противника, и да га ту смлави, док су његове оближње поврзме могле у помоћ притећи. Нанадач треба да се користи оном „добром страном", што зна шта ће II како ће и где ће и кад ће, а браниоцу је све то непознато. Има и још један начин, како ће бројно слабији тај недоетатак изравнати : онај што га Црногорци од векова практикују и што га Инглези у Шпа-