Отаџбина

664

ДЕСПОТ СТЕВА.Н ЛА.ЗАРЕВИЋ

мећене одношаје између Србије и Босие и био је , доцније, повод крвавим ратовима међу њима. 66 Тиме смо завршили преглед најбурнијег одсека Стеванове владе (1402 —1413). Ово време избрали смо у тој намери, да, на основу до сад познатих извора, докажемо, како је неправедно мишљење неких историка — а така их је већина — да се Стеван , у тих једанаест година, показао као врло невешт државник. Колико смо у томе успели, пресудиће беспристрасна критика. Ну докле ова не изнесе доказе, који би били кадри да нас убеде о противном, ми ћемо остати тога уверења, да се деспот Стеван не може сматрати као слаб државник: што је, видевши да је турска сила посрнула на Ангори прекинуо вазалске одношаје с њима, прогласио Србију самосталном," покушао , да обнови ону везу , која је , ма и лабаво, везивала Вукову државу с Лазаревом , а коју је Бајазит, у интересу турском , раскинуо био; као ни за то , што је пристао, да за извесне уступке помаже Муси против свога највећег непријател>а, Мусулмана, а после, кад је Муса погазио уговор и стао подржавати Бранковића, прешао Махомеду, по што је и он пристао, да му те, или још и веће уступке учини. Најпосле, ако се узме у обзир: да је Угарска (од 1202) пола^ала врховно право на Србију, као и на Босну , и да је краљ Жигмундо вољан био, да ово тобожње право угарско по што по то оствари, па га у Босни, а од чести и у Србији, и остварио; даље. да су Бранковићи с Турцима „велики део" Стеванове државе били освојили; да су се, око тога времена , и други владаоци балканског полуотока на запад наслањали (Мирча, Манујло) — онда је 66 У сеит. 1414 бавно се у Будиму Аидрија Маројевић НбИШјИХ!* 110ГОСПОДННД ДССПОуТЛ® (Пуц. Т, 175). Лако може бпти, да је то било због Сребрнице, јер су Дубровчаћи, једанаест месеци послзтога, јавили Жигмунду, да су босанска влчстела одлучила на скупштини да отму Сребрницу (Јјгес. 1. ск. 39). 67 У мало час спомињатој повељи Стеван каже, да г,г је бог превео ): ,ОТћ Л0ШК10Ш11Д IIА СКОКОДОуН ОТК ПМ1ШДЛ ПрЂСТОЛИ IIД ВМСОУЛНШЈН."