Отаџбина

ПОСЛЕ БОМВАРДАЊА БЕОГРАДА

7

иапред навестисмо да беше значајан и по опстанак мира опасан, а на име, набавка оружја и у опште војених потреба. Око 7-ог новембра дође оас у Цариград, да је у околини Видина насео пароброд руски „Работник", који је натоварен оловом и шалитром, ишао пут Србије, а товар да му је турска власт узаптила. Товар је припадао некој трговачкој кући Француској, те су на тај начин и Русија и Француска биле интересоване, да се лађа са товаром избави; но докле се још није ни знала судбина, коју „Работник" могаше де-$инитивно очекивати, 13. Нов. стигоше други много немирнији извештаји. Јавише да је преко 450 кола оружја прешло из Русије у Молдавију, и праћена Србима кретаху се она, по некима, у Србију, а по другима и у Србију и у Бугарску. Глас је овај де^ствовао као прави пожар. У Цариграду се мислило, да је то оружје било норучено за време бомбардања, али је оно имало свога раннјег порекла. Како је на Преображенској скупштини (1861) решено, да се заведе народна војска, одмах се почело мислити и на то, како ће се она наоружати. У то време била је забрана од стране Аустрије , да се ■оружије у Србију извози, скоро иерманентна, па је поред новчаних жртава, требало још савлађивати и скоро непрелазне тегобе транспорта. Покушаји неки, које је прва влада кнеза Михаила код Француске владе чинила, остали су безуспешни, но пошто овај покушај није био без политичног значења, то не можемо прећи, а да га овде узгред не додирнемо. Преговори су ишли преко Манојла Јокнћа , што беше потпредседник Преображенске скунштнне. Он је био веома одат Французима, којима је, по своме темпераменту, и налик био; и прилично вичан њиховом језику, он се трудио да Србију доведе у додир са Француском и у трговинским и политичким одношајима. Отишавши одмах после скупштине у Париз, он је