Отаџбина

ПОС.1Е БОМБАРДАША БЕОГРАДА

27

о.чакшала тиме, што је Порту збунила, а нама мало више времена добавила. Међутим се оружје примицало Дунаву и преносило на српску страну баш на месту, које представљаше чудноват призор. На тромеђи Румуније, Србије и Турске стајаху три војске једна другој готово на доглед: две да бране, а трећа да смета пренос! И опет се оружје мирно пренело. На бами дан нове 1863-ће године био је и последњи сандук са оружјем на српској обали, а пушка ни једна није пукла, и ако је било тренутака, кад се мислило, да је судар неизбежан! Но и ако је већ било извесно, да се крв неће пролити, дипломатска војна још није била свршена; да, она се сад тек, најозбиљније развила. Још кад је посланик француски одбио предлог, да се кнезу Кузи пошље ултимат, Порта је дигла руке од оружја, па стала мислити, на средства, којима би бар за унапред предупредила подобне догађаје. Она је нашла у конвенцији од 1859 год. закљученој услед двогубог избора кнеза Кузе, члан један, који је овлашћује, да сазове комисију од гараната, кад би јој се год учиннло потребно, да се извиди какав случај , у коме би се показала несагласност у тумачењу конвенције (од 1858.) односне на организацију кнежевина , па је желела , да се тим чланом користи. Но који је тај члан, који се несагласно тумачи ? То је било питање, на које нико није умео да одговори, јер нико није могао наћи ништа, што би могло дати довољног основа сазиву комисије. Јасно је било свакоме, да је Порта тражила пута , којим би с једне стране потресла јединство румунско, без кога се за цело пронос оружја не би могао остварити, а с друге стране, желела је да се освети кнезу Кузи. Она је, при томе пројекту, рачунала на ненаклоност гарантних сила према кнезу, као и на партаје у самој Румунији, које би, надала се она, једва дочекале прилику да је иотпомогну у непријатељским плановима спроћу свога владаоца. Због непо-