Отаџбина

628

КЊИЖЕВНОСТ

се зове прут, или мало Фнније „штап." А ово овамо велико, поређано једно до другога, шта је то ? Каква је то згода ? Ах, та то је дивотна згода. Та је згода за седење. То је једна згода, знате, која најбоље прича колико смо отишли, што но велимо , „напред." То је једна направа, која ти најочигледније казује истинску бригу , за папретком „одоздо". То ,је дивотан намештај школин, који свакоме, који га год види, засведочи нашу хвалу . како истина волемо своју децу, како маримо за њино здравље, како се старамо о њином добру; како се бринемо за „будућност" за наш „подмладак ,* нашу „узданицу," нашу „наду," нашу „срећу." То су неки препотопски крекетала из којих она јадна створења мала вире као удављеници из чељусти китових. То су неки олупани здепци и накарадне гогаље које су, онако истија, полако крадом, да ви не иознате, мало по мало, многоме овоме срећноме створењу искривиле грбину, спречиле добар рад трбуха и црева, омеле опток крви по гелу, стесниле груди и дисан.е, унеле бледоћу у лице, спремиле земљиште најопаснијој бољци што се лепо почиње са ова три слова: јек, и онакарадиле или сасвим одузеле најдрагоценије чуло, највећи дар природин — вид, очи. У колико и колико се љутихбољака зачело још овде, ових дана, у овоме добу, на овоме месту, које ми радо хоћемо да зовемо „свето*, и ето у овим накарадама што се зову клуае, из којих би се често и вама једва видела глава, а камо ли вашим чедима!.... Тако су удесне. Оад хајдете да се разговарамо овако: Људи веле: на млађима свет остаје. Је л' те да је тако? И је л' те да тај млађи свет волимо ? И то признајете. Е је л' те сад да за његово добро и садашње и будуће треба да се старамо ? И то признајете. Је л' те да су то деца наша, за коју треба да се старамо? Је л' те да за њих морамо да се старамо и да нам је будућност у њима ? Сад верујете ли да је здравље највеће богатство, и да без тога богатства сва друга богатства не вреде ништа? Верујете ли да је оно осноеица и духовноме богатству, ономе што га ви зовете „знање," „наука," добра нарав, „просвета" итд.? Пристајете ли на то, да то> треба да тражимо и од школе, и да имамо и ираво да тражимо то од ње ? Е, онда, ви очеви и мајке, ви родитељи, ви грађани, чујте: и школа има права да вама рекне: дајте ми што ми треб а, иа да вам дам добра и здравља! И деца имају права да вам реку: не волите нае истински. И песник има права да вам виче непрестанце :