Отаџбина

64

БЕЗДУШНИЦИ

кућу газда Симо Ћата купио на јавној лнцитацији и препродао је општини за сеоску судницу. Деца ова жељно гледаху у авлију Пурину. Она би можда и у кућу ушла, али су се бојали од проклетог зељова , који од врата не одмицаше. И њега је очарао мирис јела. па се необично провреднио : Већ се неколико пута налетао на децу и жестоко лајао ; а кад би деца побегла, онда би се он, машући репом , вратио и опет чучнуо пред кућна врата, те њушкао мирис пржене рибе , који је из куће долазио, и с часа би на час тужно заскичао — баш као да је хтео рећи : „Волан, болан, немојте ни мене заборавптн !.." С' Јелом Гачпћевом бејаху дошла и њена деца; њен најстарији оинчић беше одвећ несташап — пакосан. Он је неколико пута натуткавао зељова на децу , што су се на капију пела и у авлију вирила и чисто завидила деци Јелиној што онако слободно трчкарају час у стару кућу , где се готови , а час у нову , где се трпеза за госте поставља — а и зељов им ништа неће. Деци Радована чича Пејиног не даде белај да оду кући онда, кад их је зељов с' капије отсрао. Опа се опет вратише и на капију попеше; али п.каКо пеби?! — у кући Пуриној готовила се вечера , а она јадна од јуче ништа окусила нису! — Чинило им се, да ће се и њима ма гата дати, да окусе. У том онај Јелин несташко истрча на улицу и за собом остави капиџик отворен. .. Кад хоће несрећа да буде — хоће! Он се злобно поднесе малом Станисаву, млађем синчићу Радованову, — под сам нос, па му заједљиво стаде пркосити : (( Ја имам прн№не рибе, а ти немаш!.. Ја ћу да вечерам с мајком,... теби не дам, не дам— да цркнеш!..." Станисаву се даде на жао, — он бризну у плач. Али у тај исти мах зељов јурну као номаман па капију, па уад смотри, да је капиџик отворен, он излети на улицу....