Отаџбина

књижевноот

149

књигу за школску наставу, којом ће се ученици иа најудеснији начин упознати с принципима тих наука и да добију општи преглед. Па кад је то тако тешко за ниже и више разреде средњих школа, у којима су ученици већ прешли оне науке што су за потпуно разумевање зоологије и ботанике од врло велике важности (хемија, физика, минералогија), онда у колико је то теже за основну наставу, где наставник има да се обзире само на децу и цел> му је , да их на најлакши начин упознаје са стварима што су око њега, без обзира на њихов положај у природној системи. Ово смо поменули с тога, да би увидели, колико морамо бити захвални свакоме оном, који се подухвати таквога посла. Али кад се већ неко тога лати, миимамо права да од њега тражимо , да његово дело може одговорити потпуно оној цељи, којој је намењено. Да видимо, како је јестаственица Пет. М. Никетића израђена за ту пељ. Већ само то, што је писац у јеотаственицу уврстио зоологију, ботанику и минералогију показује, да он није водио рачуна о томе, како се данас цепају науке у групе. Минералогија иде уз хемију, а зоологија и ботаника чине биологију или науку о живим створорима; средину између зоологије и ботанике држи протистологија (наука о праорганизмима), према ономе, да свет биља и свет животиња имају заједничког корена у свету праорганизама (протиста). Кад се уз зоологију и ботанику дода још палеонтологија (наука о изумрлим организмима), онда имамо јестаственицу у модерном смислу, а минералогију морамо придодати групи абиологије, у коју спадају: Физика, хемија и т. д. Да је писац ове јестаственице водио рачуна о томе, он се онда не би држао застарелог шаблона, по коме зоологија, ботаника и минералогија чине јестаственццу, него би сваки овај део израдио у засебној књизи, које не би ноеиле једно заједничко име: јестаственица , и свака би наука била за се обрађена, онако, као што је то учињено у „Почетницама природних наука' 1 , што их издаје у Новоме Саду књижара Арсе Пајевића. Не разумемо, за што је писац уз обично излагање ствари стављао и питања и то у самоме тексту: „Чим примећавате да се негде пече пециво (печење), и ако га невидите?" „Шта радите носом ?" Кад ти когод каже да зажмуриш, и да зинеш, аа ти онда ћушне један грумен шећера у уста, чим би ти приметио да ти је у устима шећер?" „Шта радите с (!) кожом ? к „Ко зна каку причу о мачки ?" „А песму ?" „Ти !.. ти !.." „Шта рекох ?" Оваква питања баш никаква смисла немају, јер сваки наставник знаће сам како ће питати своје ученике, а ако је мислио да на тај начин олакша памћење у деце,