Отаџбина

158

ПОСЛЕ ВОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

шена дела, али се његовом погледу измичу и они трудни и покривени путови, којима се до њих дошло, и оно старо стање, из кога је нов живот постао. Кад данас гледамо поносну заставу српску на бедемима гордог Београда, на зидовима Шапца, Смедерева и Фетислама; кад поред Сокола и Зворника мирно путујемо, кад у Ужицу ни од чега више не презамо, ми заборављамо, да су се ту јуче сасвим други призори представљали: да ]е онде дивље варварство беснило, где сад цветају средишта грађанске културе, где се подижу храмови наука и вештина. Кад данас, сигурни с леђа, полазимо да вршимо свети завет косовских јунака, ми заборављамо, да су јуче наше најнапредније вароши стојале под топовима турским, а нашим борцима да је претила с леђа опасност, која би их на првом кораку зауставила. И за то нам се чини, да је пут мемоара доста и забаван и поучан, да нас проведе кроз све мене и напоре, кроз које се прошло, док се није дошло до резултата, који нас мо^у и да успокоје , и надом на даљу напредну будућност да поткрепе. Овај пут може поглавито да се употреби с коришћу, кад се хоће да излаже развитак међународних одношаја, који сс обично радо крије од погледа ширих кругова, а понајпре развитак оних одношаја, какви су се испредали између Србије и отоманске Порте после бомбардања Београда. • Као што смо у претходним листовима ових чланака могли видети. стање, у које су ступили одношаји између Цариграда и Београда после Цариградске конФеренције (1862) није било пријатељство, али није било ни отворено непријатељство ; оно је носило на себи печат оне потмуле борбе, која се само у подземним рововима води.