Отаџбина

160

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

био је пут Цариграда, где су се сви конци њиховог политичког бића стицали у руке великим европским силама, које су иа Париском конгресу (1856) њихов међународни положај узеле биле под своју колективну гарантију. Са ових разлога ми се морамо освртати често на одношаје, који су се развијали између Букурешта и Цариграда, па отуда, као одскакањем, враћала своје дејство на Београд, и обратно. Кад је Наполеон III. поводом револуције у руској Пољској, изнео свој предлог о сазиву европског конгреса (24. Окт. 1863), иле интересоване да одрже деобу Пољске, не само да су успеле, да покваре покушај цара француског, но се још стану договарати, како би себи заједнички обезбедиле своје пољоке провинције. И ма да Русија, Прајска и Аустрија нису изишле из граница преговора, опет су са својим покушајем даље пошле, но што је Наполеон могао са својим предлогом отићи. Како су пољски бегунци налазили збега и заклона у Румунији, од куда су устанак у Пољској и подрањивали, то Русија и Аустрија покушају, да, пре свега, сроје интересе у Пољској заклоне од стране Влашке и Молдавије, па стану поиздаље склањати Порту, да их војском заузме. Оне су могле у толико лакше предавати се таквом плану, што су биле сигурне, да ће њиме лепо подесити укус отоманској влади, јер, од једно две године , она је често давала знаке своје готовости на такве пројекте, кад год би се у Европи показао какав облак на политичком хоризонту. Војска турска у румунским кнежевинама не би у сила пробудила никакве суревњивости , а пошто би Порту Русија, Прајска и Аустрија на окупацију позвале, мислило се, да се ни туркоФилска Енглеска не би на отоманску окупацију љутила, а Француска да се не би због н>е ни с ким заратила.