Отаџбина

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА.

161

И заиста у почетку 1864 год. почне Турска скупљати војску на Дунаву, а нарочито у Рушчуку, а кад кн. Куза затражи објашњења од Порте, Али-паша одговори, као што се могло и очекивати, да послати војници немају другог задатка, но да попуне упражњене редове царске војске. Не беше ништа необично, што Аустрија саветоваше Турској да заузме румунске кнежевине, али више требаше објашњења, што и Русија беше у броју сила, које Порти тај савет даваху. Догађаји у Пољској беху приближили ове две државе у правцу консервативном. Говораше се чак и то, како је Русија, у тешким приликама, које јој Наполеон III. ствараше, обраћала пажњу Порти на оне њене области, од куда јој могаше доћи опасност. С друге стране опет јављаше се међ турским политичарима не мања воља за добрим дослуком са Русијом. У томе правцу предњачио је Осман-иаша, председник војеног савета, у Србији познат као Осман-беј из времена Етем-пашине мисије. Он је поднео вел. везиру н мемоар један, у коме је са политичког и војеног гледишта разлагао користи, које би имала Турска од добре слоге са Русијом. Ко је познавао велику смотреност тадашњих портиних државника, тај није могао веровати, да би се они на тако крајњу меру олако решили, све да су и нај бољу вољу имали, јер то није била првина, да силе Порту на штогод подстрекну, па да се после чине и невеште, кад наступе немиле последице. За то су турски министри и опровргавали гласове о окупацији. Но силе, које би је желеле наговорити, нису лако своју мисао напуштале, Аустрија још мање од других, што имајући тада заплета са Данијом због Шлезвик-Холштајна, као да жељаше она, да се од стране Румуније заклони од револуције. Новиков није ми одрицао, да идеја окупације заиста занима ове три силе, а енглески заступник,