Отаџбина

ПОСЛЕ ВОМВАРДАЊА ВЕОГРАДА

193

како је отаџбина наша била потресена бомбардањем наше главне вароши и налазила се на прагу неизмерних догађаја ; како су посредовањем гарантних сила, устављени даљи сукоби, а затим у Цариграду учињен споразум између Порте и гарантних сила, којим, као што је рекао и у својој прокламацији од 24. Септ. 1862. и ако нису потпуно задовољена наша очекивања, ипак је наређено, да се испуне донде неиспуњена права наша ; а и нека нова јемства и нови добитци да су њиме при^ бављени Србији. Набрајајући која наређења Цариградске конФеренције беху дотле извршена, а која још чекаху своје извршење, кнез српски прелази затим на своју главну мисао, па говори : „Сасвим је природно да су тешки догађаји, које вам напоменух, морали пореметити наше одношаје са сузереном силом ; но ја сам срећан, што вам могу рећи, да су се они иочели исирављати и све бољи бивати, и настојаваћу, колико је до мене, да они све бољи буду, јер отуда очекујем добре иоследице за наиле узајамне интересе. На жалост, неириродан и осетљив иоложај, у коме нас обдржавају градови, отежава јако усиех доброј политици. Но кад сравним ово штетно дејство градова са користима, које би произишле из друкчијег стања ствари, онда мислим, да се смем предати надању, да ће блист. Порта доћи до уверења, да је задовољна и успокојеча Србија далеко јачи бедем за царство, него што су градови, које има на нашим границама. Истина прокрчи свагда себи пут, а овде ће га, надам се, утолико брже прокрчити, што има да апелује на високу мудрост сузерена Србије."

-О00§§00~=—