Отаџбина

ЗАРОБЉеНИ ПРОМЕТЕЈ Црометеј Не, ја мрзим само Тај горди Одимп шго ме љуто мор« Без наде живот само мржњу дражи У мојој крви нека јаче гори! Тек спомен неки из ирошлости пуке Једну ми слику у прсима згреоа Сред силног бола, бесконачне муке Она се благо, љубављу осмева ! Ох, где је она, да ме теши сада Вечитог рсба, сред самоће ове У горкој мржњи моја љубав страда Тражећи залуд изгубљене снове. Заједно с њоме летео сам смело Пркосећ' сили ванчовечне моћи, Лзубављу грлећ' њено вито тело Кроз вечну таму вековечне ноћи. Векови, дуги прелеташе летом Векови дуги, ко тренутци чилн, А Богови су над заспалим светом Уз нектар слатки своје песме вили. Ја један само сећ'о сам се људи, Сећах се деде, којој искре треба Па да их љубав иза сна пробуди Славећи правду вечитога неба. Ја један само с њом сам сузе лио Пред лицем Зевса проклех судбу клету За своју децу молитве сам вио Тражећи среће будућему свету. Ал' Олимп не чу, они глуви бише За молбе ове и за сузе наше Уз кикот Муза песме им се више, Нектар је лио из препуне чаше. Тад јурнух бесно међу звезде сјајне Бескрајну вечност прелетет' сам хтео Живота вечног да искушам тајне Будућих дана подижући вео. Очајно пређох регијоне више, У вечност тавну носила ме мис о Подамном већ се и звездице скрише