Отаџбина

зхроб.ћвни прометеј

Последњи зрачак из ока се збрис'о. Ал' нигде краја васиона цела Почетак само у вечности скрива, Тек сгрв > слово започетог дела, Горе и доле по вечности плива! И у тсм часу кад очајним летом Пој\рих д-аље по сред празног јада Праштајући се са пропалим светом Минерва мудра јави ми се тада. О како мило погледаше она На моме лицу исписане муке ! Милином дахну моја душа бона, Љубављу гон ен ја јој ирјжих руке У срцу тад сам осетио наду : Гле, пути стоје којим' поћи треба, Награда биће не залудном раду Благослсв земл,е — и проклетство неба И у том часу из простора дољни С Олимпа плавог кикот се разлеже Што су Богови проводили вољни У подсмеј оннх што испред њих беже. Баш кад је Олимп разлевао звуке Ја бесан јурнух међ Богове доле Истргох живот из Зевсоие рј ке Заданух њиме душу деце моје, И видех жељу, чсвечанство цело ! Раздраган томе ја сам сузе лио Онако накад нисам сретан био Радост је моје обузела тело ! Даровах земљу што сам лепше мог'о: ЉубављгЈ, слогом, нек им срца снажи Живота правог то су биле дражи Да имах више још' би дао много. А тада тада ! . . . . М и н е р в а 0 ти плачеш мили, А уста твоја прекинуше зборе Говори даље шта су учинили ?