Отаџбина

НА ГРАНИЦИ

217

која се спремаше за напад. На једно 800 корачаји од редута наиђе батаљон на два шиљбока који његово примицање не беху приметили, и два добра нанишањена метка турска не додаше им да јаве својој труни каква им опасност прети. На 300 корачаји од шанца угледа Аза-беј, који је на челу свога батаљона ишао, на једној чистини једну српску полу-чету где безбрижно стоји и гледа битку с Фронта. Аза-беј нареди једној својој чети да одмах нападне на ону полу-чету, а остале три чете његовог батаљона да одмах продиру на шанац. И једној и другој колони пође за руком да се ненримећени приближе свом објекту на сто корачаји, па онда осуше по један плотун, и вичући и Алах" пођоше на јуриш. За одбрану редута беше један батаљон посаде и два батаљона иза редута у смакнутом строју. Срби беху тако изненађени овим нападом с бока, да нису ни помислили да се бране. Они само избацише један безуспешни плотун, па онда гледаху да се дочепају што пре главнога шанца који је био позади. Резолутно продирање Аза-бејово, који је оне три чете сам водио, и велико блато. не допустише Србима да се брзо уклоне од турске ватре, која се из близа на њих плотунима сипала, а једна чета Аза бејова продре у шанац и искасапи све ,што од посаде у њему остало беше. Шест тоиова (запрега је успела да се спасе) падоше у руке Аза-бејове, 192 мртва Србина лежаху у шанцу и око шанца , а готово још их више беше покрило пут којим је српска трупа оступила. На скоро после четири сахата по подне беше на томе шанцу пободена турска застава, готово у исти мах када је ХаФис-пашина бригада хтела да на тај шанац јуриша. За непријатељем, који је бегао, није се ишло у потеру, прво, јер трупа беше уморна од тога мучнога марша, а друго, што је ваљало посести важии шанац, и спремити се за одбрану, ако би надмоћнији број непри-