Отаџбина

224

НА ГРАНИЦИ

Такво далеко терање упрепасти оФицире, а на морал наших трупа које беху у делиградској позицији имало је чисто чаролијско дејство. Одмах после прве гранате, као на какав дан сигнал кренуше се људи, стока, кола, с онога места где се беху нашли поред Мораве, право на север, к висовима који су лево од Делиграда , и све је то ишло не тражећи стазе ни пута, већ право преда се. Људи несу бегали, ишли су полако, али као прилив морски све даље и даље уз брдо и никаква их сила није могла зауставити У тај мах неким несретницима паде на памет, да запале сламне колебе које беху на висовима изнад рујишке реке. То начини још већу забуну. У штабу се тога дана закључи, да се напусти Алексинац и Бобовиште, да се тамошње трупе повуку у Делиград те да се још на Делиграду покуша последња одбрана пре него што би се повукли на утврђења између Параћина и Ћуприје. Пооадама алексиначким и бобовишким оде заповест, да ноћу између 18-тог и 19-ог Октобра напусте своје позиције и да оступе од чести на улазак у бањску клисуру, од чести на Делиград. Ја одмах наредих евакуацију свију војно - санитетских института у Ражањ, само за делиградску посаду одредих Др. М. Марковића са његовим персоналом и материјалом на вис, где је пре била делиградска пољска болница. При свем том што беше одлучено, да се држимо на Делиграду, главнокомандујући 18-тог по подне остави Делиград и оде у Ражањ, а за команданта у Делиграду остави пуковника Јована Ђорђевића са помоћником Прапорчетовићем. Осталом штабу беше заповеђено, да остане до мрака у Делиграду, па онда да дође у Ражањ. Да не би пао у очи одлазак ђенералов, те да се не би трупе због тога алармирале, ^конвој" главно-