Отаџбина

ГОЈУБАЧКА. ВОЈСКА

227

Ал' имаде тешких јада И грехова и невоља, Што но трају још и сада. Паштају се с пуно боља : И мртве се не смирују главе Већ у гробу кољу се и даве. На Дунаву силној води, Где се хумке леае дижу, Где вилини стоје броди, Где се села венцем нижу, Где у мирне сад и лепе дане Цвета цвеће широм на све стране : Није негда било тако, Нит се знало за ту срећу; Беснео је тамо пак'о, Где су села сад у цвећу ; •Страоте се преко њега свиле, Паклене га освојиле силе. Крвиле се војске силне, Левала се крв потоком, Хумке, доље све умилне, Докле можеш видет' оком Све облила беше крвца врела. Што је проли оштар мач и стрела. На земљу је магла пала, Дунаво се пенушило, Рођена се браћа клала, И богу је тешко било, Па је грешне проклињао људе: Нек се кољу! Нек им тако буде ! II Памти народ прошле ваје, Унучади деда прича, Савете им мудре даје, Милој деци добри чича : Чувајте се децо клете свађе, ЈНико с њоме добра још не нађе.