Отаџбина

38

Н А ГРАНИЦИ

Низами стајаху прислоњени уз дувар и гледаху скромно преда се, С резигнацијом очекиваху своју судбу, и беху врло зачуђени, кад их после испита (у коме је наш дика-Монтеверде врло мудра питања стављао преко терџомана), послаше у Београд. Из оног џакања у самој механи, начини се брзо једна Саизе се1ећге. Руски добровољци беху механџији не само попили доста вина и ракије, па не ће да плате, него су му „сукином сину" просули неколико акова онако, да нлива по подруму,... да зна, како се постун а са Славјанином, коме су дошла браћа да гину за њ, а он не да нн вина ни ракије џабе. Они проливају за њега, кукавицу, крв своју, а он не ће да пролије за њих ни његово кисело вино, ни његову ракију, која је 4 градуса јача од моравске воде.... Чекај се ти „славјанска дрјањ", ево нека ти пије земља твоје пиће.... И све то дешава се тако рећи под носом самог главнокомандујућег ... Изађох из ходника да побегнем од те ларме и видим јадног механџ г 1ју свог рашчупана, где једној групи наших народних војника прича своје јаде. — Џанум, ја сум побегло из Турцко од зулум, да живим сербес на слободна Србија. А сад христијани праве погори од турцки зулум ! — Тфу ти пропаст ! — пљуну један руски добровољац који се близу њега десио — екаја свиња ! И за јетих Славјан и пришли дратсја ! па оде. И мени се нешто смучи од свега што сам видео и слушао то вече, па не хтедох остати у штабу да ноћим, него, по што сам се посгарао за коње, одох те преноћих у каоничкој школи. Сутра дан 8-ог Октобра кад су први топови припуцали, били смо с главнокомандујућим на врх ђуниске позиције , у великом шанцу на брду Св. Нестора. У том шанцу беше и мала црквица импровизована у једном.