Отаџбина

50

МАЈСТОР-ДАВИЛ

И ту су се сада шарали обушци гуњићи за момке, ту су се везли тозлуци — за млађе људе, или се кројили подугачки гуњеви — за старце. Ту се шалило , певало, и опет резало и шило, па се и пазарило врло добро. Мајстор-Давид се обуче сав у чоху , скочи у чизме до колена, а иа главу мегну велики низамски вес с дугом свиленом кићанком — прави газда човек ! Кад он недељом или празником дође у цркву, многи ће се сељак помаћи да му отвори пута напред ; а ако уђе у механу, устаће их неколико да њему учине место до кмета и до попа. Мајстор-Давид је човек зрео , а још није стао под зелене венце. Тих по нарави , увек замишљен , он тим сталније наваљује да изврши оно што кад у својој памети смисли. У један пут му оду очи за једном лепом из села девојком, и науми да се жени. Девојка та беше сирота, али врло гледна на очи. Не прође много а лепа Јелена, у варошком руху, оживи, окити, и развесели кућу мајстор-давидову. — Истина је мало одоцнио, али опет је и под старост боље друговати него самотовати, говораху сељаци пола од шале а пола од истине.

После неког времена, Давид поче остављати свој ду"ћан, и разбирати за какву другу радњу , која би била лакша а роднија. Једном беше на Давидову ћепенку више сељака, а међу њима и неки Стевица који често говори, да је човеку мало једна памет, ма да је како крупна, него му ваља доста ситних памети. Давид питаше ове људе: знају ли где има каквих руда, или камена за брусове, или за воденичне жрвње, и т. д. На то ће Стевица рећи овако: — Мајстор-Давиде , ти си човек паметан; али послушај нешто и мене : нећеш се кајати. Чувај ти овај