Отаџбина

52

мајстор-давид

И доиста, ма да злату и сребру није нашао ни трага, опет је натрапао на неке знаке олова , и нашао је на два места угља, и једну минералну воду. Једна је дангуба била док је Давид ова блага тражио, а сад је друга, и скупља и дужа, докле стече искључпу повластицу на своје находе. А кад је то стекао, сетио се да нема новаца и знања, а да се без капитала и знања таки радови и не почињу. Због тих свсјих послова Давид је често по неколико дана остајао у Београду обијајући око прагова попечитељских. Давид истина носи увек за појасом жути дивит од туча, али је његово перо врло тупо за к прошепија попечитељству," и за друге такве саставе. С тога је свакад морао плаћати другима, да му пишу оно што жели. Кад му се која молба тако напише, онда Давид жели да је преда из руке, и да ствар објасни усмено. Ради тога' је некад пропуштао по неколико дана, а за то време и он и коњ му троше у механи, а у селу дућан не зарађује ништа, него још момци развлаче и оно једика што је раније стекао. Кад Давид своју молбеницу преда из руку, и усмено је објасни, онда иде кући, али тамо не може да згреје места. Учини му се дуго чекати. За то јаше коња па хајде у варош. Механџија га дочека лепо : коња у ар, бисаге у трговачку собу, а Мајстор Давиду, још онако прашљиву, одмах слатко и воду на добродошлицу. Давид се одмах упућује у Попечитељство , и докле он тамо седи у пандурској соби, и извештава се кад је његова молбеница „презентирана", кад је (( протоколирана", када ли „сајужена", и изнесена на решење ; кад је „исконцептирана", „преписана" и „експедирана"— дотле трошак у механи расте као тесто у наћвама. Стари један чиновник говораше : „Службени се послови раде да се раде, а не да се ураде". Давид није ни помишљао на тако фино разликовање,