Отаџбина

636

ИЗ П050РНШТА

поступности не постоји за њих, они су мезимчад ћуди природе. У њиовим познијим делима не упознаје се учињени напредак спрам ранијих радова, а њиова првенчад немају трагова оне неискусности и неспретности, којл оличава почетнике. „ХаФиа" г. Ђорића, који је новосадска матица наградила, најбољв је оглед музе нашег младог песника ; јер је овај његов епос права хиперболисана уобразиља и урнек ритмичке вештине. Ми бисмо се усудили тврдити, да би једино такав оквир био складан за његове урођене способности и да би само у њему слике његове маште могле искочити у правој светлости. Али изићи из тог опи, ног, малог врта и пустити се у недогледно бурно море укрштаја љутских страсти, у трагикомедију живота, први је корак настраном лутању. На крилима уобразиље он ће се моћи бацити као у „ХаФизу" у безкрајње сањарије, али чим стане ногом на поприште акције — драме — биће приморан да позове у помоћ вољу и све способнооти разума и размишљања. ГЂорић, рекли би, да се сад налази пред алтернативом, или да позове вољу у помоћ, или да се обдарен уобразиљом аусти, да га она бесвесно води по опчараним призорима природе. Ако се нисмо у нашој претпоставци ггреварили и обизтини се наша слутња, да једино уобразиља дајо живота његовим мислима ; да .је његов дух гибак и опособан, да се уживи само у шаренилу спољног света, а тако питом и мек да га повлађује узбуђење и одушевљење, онда му је заман позвати вољу у помоћ. Та му се вила неће одазвати, Ни искуство, ни наука' ни расуђивање ни упоређивање, неће му помоћи да својом уобразиљоа овлада нити да је погчини. Једино што му могу помоћи биће то, да његовој уобразиљи даду извора за нове метамор*озе, У таком случају, њега ће свака слика заносити и он ће се са свпм одати својој крилатој машти, која му нећ е слсбоду у ланце оковати, но која ће га пустити да слободно лети и у српској књиги сади опијајући лирички миомир. Не буде ли пак као што ми претпостављамо, и к,егов дух буде доиста тако силан, да господари уобразиљом и да позове вољу у помоћ, онда ћемо присуствовати једном од најређих случајева у животу духа љут-. ског; афинитету уобразиљ^ и воље. У Европи, данас се само за једног смртног може рећи, да је спојио те две крајности, а то је Виктор Хиго. Многи је славољубиви таленат покушао да се успужа за њим, али су га на по пута издале снаге у бациле у лимб животарећих осредњих публициста. И ми, ма колико да нам је мила нада, да би г. Ђорић могао да спојв те две крајности, не можемо се тако наивно обмањивати, да ће му олако испасти за руком да